Wikipedia

Amiotrofna lateralna skleroza

(Preusmjereno sa ALS)
Amiotrofna lateralna skleroza
(ALS)
(Lou Gehrigova bolest)
(Charcotova bolest)
(Bolest motornih neurona: MND)[1]
Klasifikacija i vanjski resursi
ICD-10G12.2
ICD-9335.20
OMIM105400
DiseasesDB29148
MedlinePlus000688
eMedicineneuro/14 emerg/24 pmr/10
MeSHD000690
GeneReviewsAmyotrophic lateral sclerosis

Definicija i simptomi

uredi

Amiotrofna lateralna skleroza ('ALS; poznata i kao Lou Gehrigova bolest' u Kanadi i Sjedinjenim Državama, kao bolest motornih neurona (MND) u Australiji, Irskoj, Novom Zelandu, Južnoj Africu i UK, a Charcotova bolest u frankofonskim zemljama), je neurodegenerativna neuromuskularna bolest koja rezultira progresivnim gubitkom motornih neurona koji kontroliraju voljne mišiće.[2][3][4] ALS je najčešći tip bolesti motornih neurona.[5][6] Rani simptomi ALS uključuju ukočeni mišići, trzanje mišića i postepeno rastuću slabost i trošenje mišića.[2]

Može započeti slabošću ruku ili nogu, kada je poznat kao udovni početak ili s poteškoćama u govorenju ili gutanju, kada je poznato kao bulbusni početak.[2][7] Otprilike polovina pogođenih ljudi razviju barem blage poteškoće sa razmišljanju i ponašanju, a većina iskusi bol.[8][9] Pogođeni mišići odgovorni su za žvakanje hrane, govor i hodanje.[2] Gubitak motornih neurona nastavlja se sve dok se ne izgubi sposobnost jedenja, govora, kretatanja i konačno disanja.[2] ALS na kraju uzrokuje paralizu i ranu smrt, obično od respiratorne insuficijencije.[10]

Uzroci i mehanizmi

uredi

Većina slučajeva ALS (oko 90% do 95%) nemaju poznati uzrok, a označeni su kao sporadični ALS .[2][11] Međutim, vjeruje se da su uključeni i genetički i okolinski faktori.[12] Preostalih 5% do 10% slučajeva ima genetički uzrok povezan sa historijom bolesti u porodici, a oni su poznati kao porodični ALS.[11][13] Otprilike polovina ovih naslčjednih slučajeva posljedica je prisustva jednog od dva specifična gena.[2] Osnovni mehanizam uključuje oštećenje i gornjih i donjih motornih neurona.[2] Dijagnoza temelji se na znakovima i simptomima osobe, a testiranje se provodi kako bi se isključili drugi potencijalni uzroci.[2]

Klasifikacija

uredi

ALS je bolest motornih neurona, grupa neuroloških poremećaja koji selektivno utiču na motorne neurone, ćelije koje kontroliraju voljne mišiće tijela.[2] Ostale bolesti motoričkih neurona uključuju stanja kao što su primarna lateralna skleroza (PLS), progresivna mišićna atrofija (PMA), progresivna bulbusna paraliza, pseudobulbusna paraliza i monomelna amiotrofija ( MMA).[14]

Sam ALS može se klasificirati na nekoliko različitih načina: po tome koliko brzo bolest napreduje, a što je povezano sa dobom početka; po tome da li je porodična ili sporadična, te po prvopogođenoj regiji.[2] U oko 25% slučajeva najprije su pogođeni mišići lica, usta i grla, jer motorni neuroni u dijelu moždanog stabla zvanom medulla oblongata (ranije nazvana "bulbus") počinje umirati prvo zajedno sa donjim motornim neuronima. Ovaj obrazac se naziva "bulbusni – početak ALS". U oko 5% slučajeva prvo su pogođeni mišići trupa.[13] U većini slučajeva bolest se širi i zahvata druge regije kičmene moždine. Nekoliko osoba s ALS-om imalo je simptome koji su ograničeni na jednu regiju kičmene moždine, najmanje 12 do 24 mjeseca prije širenja na drugu regiju; ove regijske varijante ALS-a povezane su s boljom prognozom.

Klasični ALS, PLS i PMA

uredi
 
Tipski ili "klasični" ALS uključujus neurone u mozgu (gornji motorni neuroni) i u kičmenoj moždini (donji motorni neuroni.[15]

Primarna lateralna skleroza (PLS) uključuje samo gornje motorne neurone, a progresivna mišićna atrofija (PMA) samo donje motorne neurone. Raspravlja se o tome jesu li PLS i PMA zasebne bolesti ili su samo varijante ALS-a.[8]

Klasični ALS čini oko 70% svih slučajeva ALS-a i može se podijeliti na ALS s početkom u ekstremitetima (poznat i kao spinalni napad) i ALS s bulbusnim početkom.[8] ALS s početkom u ekstremitetima, započinje slabošću u rukama i nogama [7] i čini oko dvije trećine svih klasičnih slučajeva ALS-a. ALS s bulbusnim napadom započinje slabošću u mišićima govora, žvakanja i gutanja i čini ostalih trećinu slučajeva. Bulbusni napad povezan je s lošijom prognozom od ALS-a s početkom na udovima ; populacijsko istraživanje pokazalo je da ALS s bulbusnim napadom ima medijanu preživljavanja 2,0 godine i desetogodišnju stopu preživljavanja od 3%, dok ALS s pojavom na ekstremitetima ima medijanu 2,6 godina i 10-godišnju stopu preživljavanja od 13 %. Rijetka varijanta je ALS respiratornog početka koji čini oko 3% svih slučajeva ALS, u kojima su početni simptomi poteškoće s disanjem (dispneja) s naporima, u mirovanju ili dok se leži (ortopneja).[16] Kičmenomoždinski i bulbusni simptomi obično su blagi ili odsutni u početku. Češća je kod muškaraca. ALS s respiratornim početkom ima najgoru prognozu od bilo koje varijante ALS-a; u populacijskoj studiji, oni sa respiratornim početkom imali su medijanu preživljavanja 1,4 godine i 0% preživljavanja nakon 10 godina.

Primarna lateralna skleroza (PLS) čini oko 5% svih slučajeva ALS-a i pogađa gornje motorne neurone na rukama i nogama. Međutim, više od 75% ljudi s očiglednim PLS-om razvija znakove pogođenosti donjih motornih neurona u roku od četiri godine od pojave simptoma, što znači da se do tada ne može uspostaviti definitivna dijagnoza PLS-a.[17] PLS ima bolju prognozu od klasičnog ALS-a, jer sporije napreduje, rezultira manje funkcionalnim padom, ne utiče na sposobnost disanja i uzrokuje manje ozbiljan gubitak kilograma,

Progresivna mišićna atrofija (PMA) čini oko 5% svih slučajeva ALS-a i pogađa donje motorne neurone ruku i nogu. Iako je PMA u prosjeku povezan s dužim preživljavanjem od klasičnog ALS-a, on i dalje napreduje u druge dijelove kičmene moždine s vremenom, što na kraju dovodi do respiratorne insuficijencije i smrti. Znakovi napada na gornje motorne neurone mogu se razviti kasno u toku PMA, u tom slučaju dijagnoza može biti promijenjena u klasičnu ALS.

Regijske varijante

uredi

Regijske varijante ALS-a imaju simptome koji su ograničeni na jednu regiju kičmene moždine najmanje godinu dana; napreduju sporije od klasičnog ALS-a i povezani su s dužim preživljavanjem. Primjeri uključuju sindrom mlatne ruke, sindrom mlatne noge i izolirani bulbusni ALS. Sindrom mlatne ruke i sindrom mlatne noge često se smatraju regijskim varijantama PMA, jer uključuju samo donje motorne neurone. Izolirani bulbusni ALS može uključivati gornje ili donje motorne neurone. Ove regijske varijante ALS-a ne mogu se dijagnosticirati na početku simptoma; mora se uočiti neuspjeh širenja bolesti na druge regione kičmene moždine tokom dužeg vremenskog perioda (najmanje 12 mjeseci).[18]

Sindrom mlatne ruke, koji se naziva i brahijalna amiotrofična diplegija (dodatni nazivi uključuju skapulohumeralni oblik ALS-a, Vulpian-Bernartov sindrom, sindrom viseće ruke i sindrom neurogenog čovjeka u bačvi) karakterizira niže oštećenje motornih neurona samo na vratnom dijelu kičmene moždine, što dovodi do postepenog početka slabosti proksimalnih mišića ruke i smanjenih ili odsutnih refleksa. Sindrom mlatnih nogu, koji se naziva i amiotrofna diplegija nogu (dodatni nazivi uključuje obje potkoljenice, tj. obostrano distalno zahvatanje) uključuju pseudopolineuritski ALS, Patrikiosov sindrom, Marie-Patrikiosov ALS i peroneusni oblik ALS-a. Karakterizira ga niže oštećenje motornih neurona samo u lumbosakrumskoj kičmenoj moždini, što dovodi do postepenog početka slabosti nogu i smanjenih ili odsutnih refleksa. Izolirani bulbusni ALS karakterizira oštećenje gornjih ili donjih motornih neurona samo u bulbusnom području, što dovodi do postepenih poteškoća s govorom (disartrija i gutanjem (disfagija); disanje je uglavnom očuvano, barem u početku. Dvije male studije pokazale su da ljudi s izoliranim bulbusnim ALS-om mogu živjeti duže od ljudi s ALS-om s početkom bulbusne.

Dob početka

uredi

ALS se također može klasificirati na osnovu dobi početka. Iako je najviša dob početka 58 do 63 gogine za sporadični ALS i 47 do 52 za porodični ALS, oko 10% svih slučajeva ALS-a započinje prije 45. godine (ALS s "mladim početkom") i oko 1% svih slučajeva započne prije 25. godine (mladalački ALS). Osobe koje imaju ALS mladog uzrasta vjerojatnije su muškarci, rjeđe s bulbusnim simptomima, i vjerovatnije je da će sporije napredovati. Maloljetnička ALS vjerovatnije je porodična od ALS odrasle osobe; geni za koje je poznato da su povezani sa maloljetničkom ALS uključuju ALS2 , SETX, SPG11, FUS i SIGMAR1. Iako većina ljudi s maloljetničkim ALS živi duže od onih s ALS odraslih, neki od njih imaju specifične mutacije u genima FUS i SOD1, koje su povezane s lošom prognozom.[19] Kasni početak (nakon 65. godine) povezan je s bržim funkcionalnim padom i kraćim preživljavanjem.[20]

Uzrok

uredi

Iako je tačan uzrok ALS nepoznat, smatra se da su genetički faktori i faktori okoline otprilike jednake važnosti. Genetički faktori se bolje razumiju od faktora okoline; nije definitivno utvrđeno da određeni faktor životne sredine uzrokuje ALS. Model praga odgovornosti za ALS predlaže da se ćelijska oštećenja akumuliraju tokom vremena zbog genetičkih faktora prisutnih pri rođenju i izloženosti rizicima iz okoline tokom života.[21]

Genetika

uredi
Glavni članak: Genetika amiotrofne lateralne skleroze

ALS se može klasificirati kao porodični ili sporadični, ovisno o tome postoji li porodična historija bolesti ili ne.[22] Ne postoji konsenzus među neurolozima oko tačne definicije porodičnog ALS-a. Najstrožija definicija je da osoba s ALS-om mora imati dvoje ili više rođaka prvog stepena (djecu, braću i sestre ili roditelje) koji također imaju ALS. Manje stroga definicija je da osoba sa ALS-om mora imati najmanje jednog prvog ili rođaka drugog stepena (bake/nane/nene i djedovi/dede/didovi, unuci, tetke, ujaci/daidže, nećaci, nećakinje ili polubraća i sestre) koji također ima ALS.[23] Obično se kaže da porodični ALS čini 10% svih slučajeva ALS-a, iako se procjene kreću od 5%[24] do 20%.[25] Više procjene koriste širu definiciju porodičnog ALS-a i temeljitije ispituju porodičnu historiju osoba s ALS-om.[23]

U sporadičnom ALS-u ne postoji porodična historija bolesti.[26] Sporadični i porodični ALS klinički i patološki izgledaju identično i genetički su slični; oko 10% osoba sa sporadičnim ALS ima mutacije u genima za koje se zna da uzrokuju porodični ALS. U svjetlu ovih paralela, izraz "sporadični ALS" kritiziran je kao obmanjujući jer implicira da slučajevi sporadične ALS uzrokuju samo faktori okoline; izraz "izolirani ALS" predložen je kao tačnija alternativa.

Više od 20 gena povezano je s porodičnim ALS-om, od čega četiri čine većinu porodičnih slučajeva:[27] C9orf72 (40%), SOD1 (20%), FUS (1–5%), and TARDBP (1–5%).[8] Genetika porodičnog ALS-a se bolje razumije od genetike sporadičnog ALS-a; od 2016., poznati geni ALS objasnili su oko 70% porodičnih i oko 15% sporadičnih ALS.[28][29] Sve u svemu, rođaci osobe sa ALS-om prvog stepena imaju 1% rizika od razvoja ALS-a.[12][30] ALS ima oligogenski način nasleđivanja, što znači da su mutacije dva ili više gena potrebne da izazovu bolest.

ALS i frontotemporalna demencija (FTD) sada se smatraju dijelom zajedničkog spektra bolesti (FTD-ALS) zbog genetičkih, kliničkih i patoloških sličnosti.[31] Genetički, ponavljajuća proširenja C9orf72 čine oko 40% porodičnih ALS i 25% porodičnih FTD-a. Klinički, 50% ljudi s ALS-om ima određena kognitivna ili etološka oštećenja, a 5-15% ima FTD, dok 40% ljudi s FTD-om ima neke simptome motornih neurona, a 12,5% ima ALS. Patološki, abnormalno agregacije proteina TDP-43 vide se u do 97% bolesnika s ALS i do 50% bolesnika s FTD-om.[32] Ostali geni za koje je poznato da uzrokuju FTD-ALS uključuju CHCHD10 , SQSTM1 i TBK1 .

Faktori okoline

uredi

Tamo gdje nije prisutna porodična historija bolesti -oko 90% slučajeva  -nije poznat nijedan uzrok. Moguće združenosti za koja dokazi nisu konačni uključuju služenje vojnog roka i pušenje.[33] Iako su studije o vojnoj istoriji i učestalosti ALS nedosljedne, postoje slabi dokazi za pozitivne korelacije.[34] Razni predloženi faktori uključuju izloženost toksinima iz okoline (zaključeno iz geografskih studija distribucije), kao i upotrebu alkohola i duhana tokom vojne službe.

Pregled 16 metaanaliza iz 2016. godine zaključio je da postoje ubedljivi dokazi o povezanosti sa hroničnom profesionalnom izloženošću olovu; sugestivni dokazi za rast i izloženost teškim metalima, osim olova, vide i unos beta-karotena i ozljeda glave; i slabi dokazi za unos omega-3 masnih kiselina, izlaganje elektromagnetnim poljima izuzetno niske frekvencije, pesticidi i mokraćna kiselina u serumu.[35]

U studiji iz Sjedinjenih Država, 2017. godine Centara za kontrolu i prevenciju bolesti, koja analizira američke smrtne slučajeve od 1985. do 2011. godine, zanimanja u korelaciji sa smrtnim slučajevima od ALS-a bila su „radnici sa bijelim okovratnicima“, kao što su upravljanje, financije , arhitektonski, računarski, pravni i obrazovni poslovi.[36] Ostali potencijalni faktori rizika ostaju nepotvrđeni, uključujući izlaganje hemikalijama i elektromagnetnom polju, zanimanje, fizičke traume i električni udar.[37][38] Okvirna je povezanost sa izloženošću raznim pesticidima, uključujući organohlorne insekticide aldrin, dieldrin, DDT i toksafen.[39][40][41]

Patofiziologija

uredi

Neuropatologija

uredi

Definitivna karakteristika ALS je smrt i gornjih motornih neurona (smještenih u motornom korteksu mozga) i donjih motornih neurona (smještenih u moždanom stablu i kičmenoj moždini).[42] U ALS-u s frontotemporalnom demencijom umiru i neuroni i frontalnog i temporalnog režnja mozga. Patološko obilježje ALS-a je prisustvo inkluzijskih tijela (abnormalne agregacije proteina ) poznata kao Bunina tijela u citoplazmi motornih neurona. U oko 97% ljudi sa ALS-om glavna komponenta inkluzijskih tijela je protein TDP-43; međutim, kod onih sa mutacijama SOD1 ili FUS , glavna komponenta inkluzijskih tijela[43][44] je protein SOD1, odnosno protein FUS. Gruba patologija ALS-a, koja su obilježja bolesti koja se može vidjeti golim okom, uključuje atrofiju skeletnih mišića i motornog korteksa, sklerozu kortikospinalnog i kortikobulbusnog trakta, stanjivanje hipoglosusnih nerava (koji kontroliraju jezik) i stanjivanje prednjih korijena kičmene moždine. Osim smrti motornih neurona, dvije druge karakteristike zajedničke većini varijanti ALS-a su žarišna početna patologija, što znači da simptomi počinju u jednoj regiji kičmene moždine, uz progresivno kontinuirano širenje, što znači da se simptomi s vremenom prošire na dodatne regije. Prionoliko širenje pogrešno sklopljenih proteina iz ćelije u ćeliju može objasniti zašto ALS započinje u jednom području, a širi se u druge. U patogenezu ALS-a također može biti uključen i limfni sistem.[45]

Biohemija

uredi
 
Deset predloženih mehanizama bolesti za ALS i s njima povezane gene.[46]

Još uvijek nije potpuno razumljivo zašto neuroni umiru u ALS-u, ali smatra se da ova neurodegeneracija uključuje mnogo različitih ćelijskih i molekulskih procesa. Geni za koje je poznato da su uključeni u ALS mogu se grupirati u tri opće kategorije, zasnovane na njihovoj normalnoj funkciji: razgradnja proteina, citoskelet i prerada RNK. Mutantni protein SOD1 stvara unutarćelijske agregacije koje inhibiraju razgradnju proteina. Citoplazmatske agregacije divljeg tipa (normalnog) proteina SOD1 česte su u sporadičnom ALS-u. Smatra se da pogrešno savijeni mutant SOD1 može prouzrokovati pogrešno sklapanje i agregaciju divljeg tipa SOD1 u susjednim neuronima na način sličan prionima. Ostali geni za razgradnju proteina, koji mogu uzrokovati ALS kada su mutirani uključuju VCP ,OPTN , TBK1 i SQSTM1. Tri gena uključena u ALS koji su važni za održavanje citoskeleta i za aksonski transport uključuju DCTN1 , PFN1 i TUBA4A.

Postoji veliki broj ALS gena koji kodiraju RNK-vezujuće proteine. Prvi koji je otkriven bio je protein TDP-43, jedarni protein koji se agregira u citoplazmi motornih neurona u gotovo svim slučajevima ALS-a; međutim, mutacije u TARDBP , genu koji kodira TDP-43, rijedak su uzrok ALS-a. FUS kodovi za FUS, drugi protein koji veže RNK sa sličnim funkcija na TDP-43, može uzrokovati ALS kada mutira. Smatra se da mutacije u TARDBP i FUS povećavaju afinitet vezanja domena male složenosti, uzrokujući njihove dotične proteine koji se agregiraju u citoplazmi. Kada se ovi mutirani RNK-vezujući proteini pogrešno presaviju i agregiraju, oni će možda moći pogrešno uklopiti normalni protein i unutar i između ćelija na prionski način. To također dovodi do smanjenog nivoa RNK -vezujućih proteina u jedru, što može značiti da njihovi ciljni RNK-transkripti ne prolaze normalnu obradu. Ostali geni za metabolizam RNK povezani sa ALS uključuju ANG, SETX i MATR3. C9orf72 je najčešće mutirani gen u ALS-u i uzrokuje smrt motornih neurona kroz niz mehanizama. Patogena mutacija je heksanukleotidna ponovljena ekspanzija (serija od šest nukleotida ponovljenih šest i više puta); osobe sa 30 ponavljanja su normalne, dok ljudi sa stotinama ili hiljadama ponavljanja mogu imati porodični ALS, frontotemporalnu demenciju ili ponekad sporadični ALS. Tri mehanizma bolesti povezana s tim ponavljanjima C9orf72 su taloženje transkripata RNK u jedru, translacijom RNK u toksične proteine dipeptidnih ponavljanja u citoplazmi i smanjenim nivoima normalnog proteina C9orf72. Bioenergetska disfunkcija mitohondrija, koja dovodi do disfunkcionalne homeostaze aksonskog motornog neurona (smanjena aksonska dužina i brz aksonski transport mitohondrijskog tereta) pokazala se u C9orf72 – ALS-u, koristeći inducirane pluripotentne matične ćelije (iPSC), tehnologije povezane sa CRSIPR / Cas9 uređivanjem gena i ljudskim post-mortem ispitivanjem tkiva kičmene moždine.[47]

Ekscitotoksičnost ili smrt nervnih ćelija uzrokovana visokim nivoom unutarćelijskog kalcija uslijed prekomjerne stimulacije od strane ekscitacijskog neurotransmitera glutamata, mehanizam je za koji se smatra da je zajednički svim oblicima ALS-a. Motorni neuroni su osjetljiviji na ekscitotoksičnost od ostalih tipova neurona, jer imaju niži kapacitet puferiranja kalcija i tip glutamatnog receptora (receptor AMPA) koji je propusniji za kalcij. U ALS postoje smanjeni nivoi ekscitacijskog transportera aminokiselina 2 (EAAT2), koji je glavni transporter koji uklanja glutamat iz sinapse; to dovodi do povećanih nivoa sinaptičkog glutamata i ekscitotoksičnosti. Riluzol, lijek koji umjereno produžava preživljavanje u ALS, inhibira oslobađanje glutamata iz presinaptičkih neurona; međutim, nije jasno je li ovaj mehanizam odgovoran za svoj terapeutski učinak.

Dijagnoza

uredi
 
MRI (aksijalno FLAIR) pokazuje povećano T2 signal unutar stražnjeg dijela unutrašnje kapsule, u skladu s dijagnozom ALS.

Nijedan test ne može pružiti definitivnu dijagnozu ALS-a, iako je prisustvo znakova gornjeg i donjeg motornog neurona u jednom udu izrazito sugestivno. Umjesto toga, dijagnoza ALS-a temelji se prvenstveno na simptomima i pregleda ljekara, uz niz testova kako bi se isključile druge bolesti. Ljekari dobivaju punu medicinsku historiju te osobe i obično redovno obavljaju neurološki intervalni pregled za procjenu ili se pogoršavaju simptomi, kao što su mišićna slabost, atrofija mišića, hiperrefleksija i spastičnost. Brojni biomarkeri se proučavaju za to stanje, ali do sada nisu u općoj medicinskoj upotrebi.[48][49]

Upravljanje

uredi

Ne postoji lijek za ALS. Upravljanje se fokusira na liječenje simptoma i pružanje potporne njege, s ciljem poboljšanja kvaliteta života i produženja preživljavanja. Ovu njegu najbolje pružaju multidisciplinarni timovi zdravstvenih radnika; pohađanje multidisciplinarne ALS klinike povezano je s dužim preživljavanjem, manje hospitalizacija i poboljšanjem kvaliteta života. Riluzol produžava preživljavanje za oko 2-3 mjeseca. Edaravon lagano usporava funkcionalni pad kod malog broja ljudi s ALS-om; skup je i mora se davati svakodnevnom intravenskom infuzijom koja može smanjiti kvalitet života.[50] Za liječenje drugih simptoma mogu se koristiti drugi lijekovi.

Neinvazivna ventilacija (NIV) glavni je tretman respiratorne insuficijencije kod ALS-a. Kod ljudi sa normalnom funkcijom bulbusa, produžava preživljavanje za oko sedam mjeseci i poboljšava kvalitet života. Jedno istraživanje pokazalo je da je NIV neučinkovit za ljude s lošom bulbusnom funkcijom, dok je druga sugerirala da može pružiti skromnu korist za preživljavanje. Mnogi ljudi s ALS-om imaju poteškoće s podnošenjem NIV-a . Invazivna ventilacija opcija je za ljude sa naprednim ALS-om, kada NIV nije dovoljan za upravljanje njihovim simptomima. Dok invazivna ventilacija produžava preživljavanje, napredovanje bolesti i funkcionalni pad se nastavlja. Može smanjiti kvalitet života osoba s ALS-om ili njihovih njegovatelja. Invazivna ventilacija češće se koristi u Japanu nego u Sjevernij Americi ili Evropi.

Fizioterapija može promovirati funkcionalnu neovisnost, putem aerobika, opsega pokreta i vježbi istezanja. Radna terapija može pomoći u aktivnostima svakodnevnog života, putem adaptivne opreme. Logopedija može pomoći osobama s ALS-om koji imaju poteškoće u govoru. Sprječavanje gubitka kilograma i pothranjenosti kod osoba s ALS-om poboljšava preživljavanje i kvalitet života. U početku se poteškoćama u gutanju (disfagija) mogu upravljati promjenama u prehrani i tehnikama gutanja. Treba uzeti u obzir cijev za hranjenje, ako neko s ALS izgubi 5% ili više tjelesne težine ili ako ne može sigurno progutati hranu i vodu. Sonda za hranjenje obično se ubaci perkutanom endoskopskom gastrostomijom (PEG). Slabi su dokazi da PEG cijevi poboljšavaju preživljavanje. Umetanje PEG-a obično se izvodi s namjerom poboljšanja kvaliteta života.

Palijativna njega trebala bi započeti nedugo nakon što se nekome dijagnosticira ALS. Rasprava o problemima s krajem života daje ljudima s ALS vremena da razmisle o svojim preferencijama za njegu na kraju života i mogu pomoći u izbjegavanju neželjene intervencije ili postupaka. Nega u hospiciju može poboljšati upravljanje simptomima na kraju života i povećava vjerovatnoću mirne smrti. U posljednjim danima života, opioidi se mogu koristiti za liječenje bolova i dispneje, dok se benzodiazepini mogu koristiti za liječiti anksioznost.

Terapija

uredi
 
Muškarac sa ALS komunicira sa svojom suprugom pokazujući na slova i riječi laserskim pokazivačem montiranim na glavu.

Fizioterapija ima veliku ulogu u rehabilitaciji osoba s ALS-om. Konkretno, profesionalni fizioterapeuti i logopedi mogu postaviti ciljeve i promovirati koristi za osobe sa ALS odlaganjem gubitka snage, održavanjem izdržljivosti, ograničavanjem bolova, poboljšanjem govora i gutanja, sprečavanjem komplikacija i promocijom funkcionalne neovisnosti.[51][52]

Radna terapija i posebna oprema kao što je pomoćna tehnologija takođe mogu poboljšati neovisnost i sigurnost ljudi tokom ALS-a. Nježna vježba na čistom zraku, sa malim uticajem, kao što je obavljanje svakodnevnih aktivnosti život, hodanje, plivanje i stacionarni biciklizam može ojačati mišiće bez utjecaja, poboljšati kardiovaskularno zdravlje i pomoći ljudima u borbi protiv umora i depresije. Opseg pokreta i vježbi istezanja mogu pomoći u prevenciji bolnih ukoćwnosti i skraćivanja (kontraktura) mišića. Fizički i radni terapeuti mogu preporučiti vježbe koje pružaju ove prednosti bez pretjeranog rada mišića, jer iscrpljenost mišića može dovesti do pogoršanja simptoma povezanih s ALS-om, umjesto pružanja pomoći takvim osobama. Predlaženi su uređaji kao što su rampe, zagrade, šetači, oprema za kupaonice (stolice za tuširanje, podizači za WC, itd.) i invalidska kolica koja pomažu ljudima da ostanu mobilni. Radni terapeuti mogu pružiti ili preporučiti opremu i adaptacije kako bi omogućili ljudima sa ALS da zadrže što više sigurnosti i neovisnosti u svakodnevnim aktivnostima.[53] Budući da je respiratorna insuficijencija primarni uzrok smrtnosti, fizioterapeuti mogu pomoći u poboljšanju respiratornih ishoda kod osoba s ALS-om, primjenom plućne fizioterapije. To uključuje trening inspiratornih mišića, trening regrutovanja volumena pluća i terapiju ručno potpomognutog kašlja, usmjerenu na povećanje snage respiratornih mišića kao i na povećanje stope preživljavanja.[54]

Osobe s ALS-om koje imaju poteškoće u govoru ili gutanju mogu imati koristi od rada s patologom govornog jezika. Ovi zdravstveni radnici mogu ljude naučiti prilagodljivim strategijama, kao što su tehnike koje će im pomoći govoriti glasnije i jasnije. Kako ALS napreduje, patolozi govornog jezika mogu preporučivati upotrebu augmentativne i alternativne komunikacije, kao što su pojačala glasa, uređaji za generiranje govora (ili uređaji za izlaz glasa) ili niskotehnološke komunikacijske tehnike kao što su laserski pokazivači montirani na glavu, abecedne ploče ili da/ne signali. Govorni patolozi mogu takođe pomoći ljudima kojima je dijagnosticiran ALS s oštećenjem gutanja (disfagija), što može uključivati modificiranu prehranu, vježbe gutanja, kompenzacijske strategije. Osobama s ALS-om možda će biti potreban postavljanje traheostom, što će SLP-ovi pomoći u upravljanju.

Epidemiologija

uredi

ALS je najčešća bolest motornih neurona kod odraslih i treća najčešća neurodegenerativna bolest, poslije Alzheimerove i Parkinsonove bolesti.[55] Procjenjuje se da širom svijeta od ALS-a godišnje oboli 1,9 na 100.000 ljudi, dok se procjenjuje da broj ljudi koji imaju ALS u bilo kojem trenutku iznosi oko 4,5 osobe na 100.000.[56] U Evropi broj novih slučajeva godišnje iznosi oko 2,6 ljudi na 100.000, dok je broj pogođenih 7–9 ljudi na 100.000. Životni rizik od razvoja ALS-a je 1:350 za evropske muškarce i 1:400 za evropske žene. Muškarci imaju veći rizik uglavnom zbog toga što je ALS kičmenog napada češći kod muškaraca nego kod žena. Broj oboljelih od ALS-a u Sjedinjenim Državama u 2015. godini bio je 5,2 osobe na 100.000, a veći je bio kod bijelaca. muškaraca i ljudi starijih od 60 godina. Broj novih slučajeva je oko 0,8 ljudi na 100.000 godišnje u istočnoj Aziji i oko 0,7 ljudi na 100.000 godišnje u južnoj Aziji. Oko 80% epidemioloških studija ALS-a provedeno je u Evropi i Sjedinjenim Državama, uglavnom na ljudima sjevernoevropskog porijekla. Nema dovoljno podataka za određivanje stope ALS-a u većem dijelu svijeta, uključujući Afriku, dijelovi Azije, Indije, Rusije i Južne Amerike. Postoji nekoliko geografskih klastera u zapadnom Pacifiku gdje je zabilježeno da je prevalencija ALS 50-100 puta veća od ostatka svijeta , uključujući Guam, poluotok Kii u Japanu i Zapadnoj Novoj Gvineji. Incidencija na ovim područjima smanjila se od 1960-ih;[1] uzrok ostaje nepoznat.[21]

ALS može utjecati na ljude svih rasa i etničkog porijekla, ali je češći kod bijelaca nego kod Afrikanaca, Azijata ili Latinoamerikanaca. U Sjedinjenim Državama 2015. godine prevalencija ALS-a kod bijelaca bila je 5,4 ljudi na 100.000, dok je prevalencija crnaca bila 2,3 osobe na 100.000. Srednji zapad imao je najveću prevalenciju od četiri regije popisa SAD-a sa 5,5 ljudi na 100.000, a slijedile su sjeveroistočna (5,1), južna (4,7) i zapadna Amerika (4,4). Srednji zapad i sjeveroistok vjerovatno su imali veću prevalenciju ALS-a jer imaju veći udio bijelaca od juga i zapada. Etnički mješovite populacije mogu biti u manjem riziku od razvoja ALS-a; istraživanje na Kubi pokazalo je da su ljudi mješovitih predaka rjeđe umirali od ALS-a nego bijelci ili crnci. Postoje i razlike u genetici ALS-a između različitih etničkih grupa; najčešći gen za ALS u Evropi je C9orf72, zatim slijede SOD1, TARDBP i FUS, dok je najčešći gen za ALS u Aziji SOD1, nakon čega slijede FUS, C9orf72 i TARDBP.

 
Procijenjena prevalencija ALS-a u Sjedinjenim Državama, prema dobnim skupinama, 2012.–2015.

ALS može uticati na ljude u bilo kojoj dobi, ali najveća incidencija je između 50 i 75 godina i drastično opada nakon 80 godina. Razlog smanjene incidencije kod starijih nije jasan. Jedno mišljenje je da ljudi koji prežive 80-ih možda nisu genetički podložni razvoju ALS-a; alternativno, ALS kod starijih osoba može ostati nedijagnosticiran zbog komorbiditeta (drugih bolesti koje imaju), poteškoća s posjetom neurologu ili brzog umiranja od agresivnog oblika ALS-a. U Sjedinjenim Državama 2015. godine najmanja prevalencija bila je u starosnoj grupi od 18 do 39 godina, dok je najveća grupi od 70 do 79 godina. Sporadični ALS obično započinje u dobi od 58. do 63. godine, dok porodični ALS počinje ranije, obično oko 47. do 52. godine. Predviđa se broj slučajeva ALS-a širom svijeta poveća sa 222.801 u 2015. na 376.674 u 2040., porast od 69%. To će uglavnom biti posljedica starenja svjetske populacije, posebno u zemljama u razvoju.[13][57]

Takođeer pogledajte

uredi

Reference

uredi
  1. ^ a b Wijesekera LC, Leigh PN (februar 2009). "Amyotrophic lateral sclerosis". Orphanet Journal of Rare Diseases. 3 (4): 3. doi:10.1186/1750-1172-4-3. PMC 2656493. PMID 19192301.
  2. ^ a b c d e f g h i j k "Amyotrophic Lateral Sclerosis (ALS) Fact Sheet | National Institute of Neurological Disorders and Stroke". www.ninds.nih.gov. Pristupljeno 22. 10. 2020.
  3. ^ "Motor neurone disease – NHS". nhs.uk (jezik: engleski). 15. 1. 2018. Pristupljeno 24. 10. 2020.
  4. ^ Australia, Healthdirect (17. 4. 2020). "Motor neurone disease (MND)". www.healthdirect.gov.au (jezik: engleski). Pristupljeno 24. 10. 2020.
  5. ^ Zucchi E, Bonetto V, Sorarù G, et al. (15. 10. 2020). "Neurofilaments in motor neuron disorders: towards promising diagnostic and prognostic biomarkers". Molecular Neurodegeneration. 15 (1): 58. doi:10.1186/s13024-020-00406-3. PMC 7559190. PMID 33059698.
  6. ^ "Motor Neuron Diseases Fact Sheet | National Institute of Neurological Disorders and Stroke". www.ninds.nih.gov. Pristupljeno 27. 10. 2020.
  7. ^ a b Hardiman O, Al-Chalabi A, Chio A, Corr EM, Logroscino G, Robberecht W, Shaw PJ, Simmons Z, van den Berg LH (oktobar 2017). "Amyotrophic lateral sclerosis" (PDF). Nature Reviews. Disease Primers. 3 (17071): 17071. doi:10.1038/nrdp.2017.71. PMID 28980624.
  8. ^ a b c d van Es MA, Hardiman O, Chio A, Al-Chalabi A, Pasterkamp RJ, Veldink JH, van den Berg LH (novembar 2017). "Amyotrophic lateral sclerosis". Lancet. 390 (10107): 2084–2098. doi:10.1016/S0140-6736(17)31287-4. PMID 28552366.
  9. ^ Chiò A, Mora G, Lauria G (februar 2017). "Pain in amyotrophic lateral sclerosis". The Lancet. Neurology. 16 (2): 144–57. arXiv:1607.02870. doi:10.1016/S1474-4422(16)30358-1. PMID 27964824.
  10. ^ Hilton JB, White AR, Crouch PJ (maj 2015). "Metal-deficient SOD1 in amyotrophic lateral sclerosis". Journal of Molecular Medicine (Berlin, Germany). 93 (5): 481–7. doi:10.1007/s00109-015-1273-3. PMC 440837. PMID 25754173.
  11. ^ a b "Understanding ALS". The ALS Association (jezik: engleski).
  12. ^ a b Wingo TS, Cutler DJ, Yarab N, Kelly CM, Glass JD (2011). "The heritability of amyotrophic lateral sclerosis in a clinically ascertained United States research registry". PLOS ONE. 6 (11): e27985. Bibcode:2011PLoSO...627985W. doi:10.1371/journal.pone.0027985. PMC 3222666. PMID 22132186.
  13. ^ a b c Kiernan MC, Vucic S, Cheah BC, Turner MR, Eisen A, Hardiman O, Burrell JR, Zoing MC (mart 2011). "Amyotrophic lateral sclerosis". Lancet. 377 (9769): 942–55. doi:10.1016/s0140-6736(10)61156-7. PMID 21296405.
  14. ^ "8B60 Motor neuron disease". ICD-11 for Mortality and Morbidity Statistics. World Health Organization. Pristupljeno 24. 1. 2019.
  15. ^ Grad LI, Rouleau GA, Ravits J, Cashman NR (august 2017). "Clinical Spectrum of Amyotrophic Lateral Sclerosis (ALS)". Cold Spring Harbor Perspectives in Medicine. 7 (8): a024117. doi:10.1101/cshperspect.a024117. PMC 5538408. PMID 28003278.
  16. ^ Gautier G, Verschueren A, Monnier A, Attarian S, Salort-Campana E, Pouget J (august 2010). "ALS with respiratory onset: Clinical features and effects of non-invasive ventilation on the prognosis". Amyotrophic Lateral Sclerosis. 11 (4): 379–82. doi:10.3109/17482960903426543. PMID 20001486.
  17. ^ Al-Chalabi A, Hardiman O, Kiernan MC, Chiò A, Rix-Brooks B, van den Berg LH (oktobar 2016). "Amyotrophic lateral sclerosis: moving towards a new classification system". The Lancet. Neurology. 15 (11): 1182–94. doi:10.1016/S1474-4422(16)30199-5. hdl:2318/1636249. PMID 27647646.
  18. ^ Jawdat O, Statland JM, Barohn RJ, Katz JS, Dimachkie MM (novembar 2015). "Amyotrophic Lateral Sclerosis Regional Variants (Brachial Amyotrophic Diplegia, Leg Amyotrophic Diplegia, and Isolated Bulbar Amyotrophic Lateral Sclerosis)". Neurologic Clinics. 33 (4): 775–85. doi:10.1016/j.ncl.2015.07.003. PMC 4629514. PMID 26515621.
  19. ^ Teoh HL, Carey K, Sampaio H, Mowat D, Roscioli T, Farrar M (2017). "Inherited Paediatric Motor Neuron Disorders: Beyond Spinal Muscular Atrophy". Neural Plasticity. 2017: 6509493. doi:10.1155/2017/6509493. PMC 5467325. PMID 28634552.
  20. ^ Tard C, Defebvre L, Moreau C, Devos D, Danel-Brunaud V (maj 2017). "Clinical features of amyotrophic lateral sclerosis and their prognostic value". Revue Neurologique. 173 (5): 263–72. doi:10.1016/j.neurol.2017.03.029. PMID 28477850.
  21. ^ a b Al-Chalabi A, Hardiman O (novembar 2013). "The epidemiology of ALS: a conspiracy of genes, environment and time". Nature Reviews. Neurology. 9 (11): 617–28. doi:10.1038/nrneurol.2013.203. PMID 24126629.
  22. ^ "About Familial ALS – ALS Research Collaboration". Arhivirano s originala, 27. 10. 2020. Pristupljeno 27. 10. 2020.
  23. ^ a b Vajda A, McLaughlin RL, Heverin M, Thorpe O, Abrahams S, Al-Chalabi A, Hardiman O (mart 2017). "Genetic testing in ALS: A survey of current practices". Neurology. 88 (10): 991–999. doi:10.1212/WNL.0000000000003686. PMC 5333513. PMID 28159885.
  24. ^ Byrne S, Walsh C, Lynch C, Bede P, Elamin M, Kenna K, McLaughlin R, Hardiman O (juni 2011). "Rate of familial amyotrophic lateral sclerosis: a systematic review and meta-analysis". Journal of Neurology, Neurosurgery, and Psychiatry. 82 (6): 623–7. doi:10.1136/jnnp.2010.224501. hdl:2262/53330. PMID 21047878.
  25. ^ He J, Mangelsdorf M, Fan D, Bartlett P, Brown MA (decembar 2015). "Amyotrophic Lateral Sclerosis Genetic Studies: From Genome-wide Association Mapping to Genome Sequencing" (PDF). The Neuroscientist. 21 (6): 599–615. doi:10.1177/1073858414555404. PMID 25378359. Arhivirano s originala (PDF), 7. 5. 2020. Pristupljeno 20. 4. 2021.
  26. ^ Brown RH, Al-Chalabi A (13. 7. 2017). "Amyotrophic Lateral Sclerosis". The New England Journal of Medicine. 377 (2): 162–172. doi:10.1056/NEJMra1603471. PMID 28700839.
  27. ^ Corcia P, Couratier P, Blasco H, Andres CR, Beltran S, Meininger V, Vourc'h P (maj 2017). "Genetics of amyotrophic lateral sclerosis". Revue Neurologique. 173 (5): 254–262. doi:10.1016/j.neurol.2017.03.030. PMID 28449881.
  28. ^ Chia R, Chiò A, Traynor BJ (januar 2018). "Novel genes associated with amyotrophic lateral sclerosis: diagnostic and clinical implications". The Lancet. Neurology. 17 (1): 94–102. doi:10.1016/S1474-4422(17)30401-5. PMC 5901717. PMID 29154141.
  29. ^ Zou ZY, Liu CY, Che CH, Huang HP (januar 2016). "Toward precision medicine in amyotrophic lateral sclerosis". Annals of Translational Medicine. 4 (2): 27. doi:10.3978/j.issn.2305-5839.2016.01.16. PMC 4731596. PMID 26889480.
  30. ^ Sontheimer, Harald (2015). Diseases of the Nervous System. Academic Press. str. 170. ISBN 978-0-12-800403-6. Arhivirano s originala, 8. 9. 2017. Pristupljeno 2. 5. 2015.
  31. ^ Couratier P, Corcia P, Lautrette G, Nicol M, Marin B (maj 2017). "ALS and frontotemporal dementia belong to a common disease spectrum". Revue Neurologique. 173 (5): 273–279. doi:10.1016/j.neurol.2017.04.001. PMID 28449882.
  32. ^ Nguyen HP, Van Broeckhoven C, van der Zee J (juni 2018). "ALS Genes in the Genomic Era and their Implications for FTD". Trends in Genetics. 34 (6): 404–423. doi:10.1016/j.tig.2018.03.001. PMID 29605155.
  33. ^ Martin S, Al Khleifat A, Al-Chalabi A (2017). "What causes amyotrophic lateral sclerosis?". F1000Research. 6: 371. doi:10.12688/f1000research.10476.1. PMC 5373425. PMID 28408982.
  34. ^ Beard JD, Kamel F (1. 1. 2015). "Military service, deployments, and exposures in relation to amyotrophic lateral sclerosis etiology and survival". Epidemiologic Reviews. 37 (1): 55–70. doi:10.1093/epirev/mxu001. PMC 4325667. PMID 25365170.
  35. ^ Belbasis L, Bellou V, Evangelou E (mart 2016). "Environmental Risk Factors and Amyotrophic Lateral Sclerosis: An Umbrella Review and Critical Assessment of Current Evidence from Systematic Reviews and Meta-Analyses of Observational Studies". Neuroepidemiology. 46 (2): 96–105. doi:10.1159/000443146. PMID 26731747.
  36. ^ Beard JD, Steege AL, Ju J, Lu J, Luckhaupt SE, Schubauer-Berigan MK (juli 2017). "Mortality from Amyotrophic Lateral Sclerosis and Parkinson's Disease Among Different Occupation Groups - United States, 1985-2011". MMWR. Morbidity and Mortality Weekly Report. 66 (27): 718–722. doi:10.15585/mmwr.mm6627a2. PMC 5687590. PMID 28704346.
  37. ^ Sutedja NA, Fischer K, Veldink JH, van der Heijden GJ, Kromhout H, Heederik D, Huisman MH, Wokke JJ, van den Berg LH (2009). "What we truly know about occupation as a risk factor for ALS: a critical and systematic review". Amyotrophic Lateral Sclerosis. 10 (5–6): 295–301. doi:10.3109/17482960802430799. PMID 19922116.
  38. ^ Ingre C, Roos PM, Piehl F, Kamel F, Fang F (2015). "Risk factors for amyotrophic lateral sclerosis". Clinical Epidemiology. 7: 181–93. doi:10.2147/CLEP.S37505. PMC 4334292. PMID 25709501.
  39. ^ Kamel F, Umbach DM, Bedlack RS, Richards M, Watson M, Alavanja MC, Blair A, Hoppin JA, Schmidt S, Sandler DP (juni 2012). "Pesticide exposure and amyotrophic lateral sclerosis". Neurotoxicology. 33 (3): 457–62. doi:10.1016/j.neuro.2012.04.001. PMC 3358481. PMID 22521219.
  40. ^ Bozzoni V, Pansarasa O, Diamanti L, Nosari G, Cereda C, Ceroni M (2016). "Amyotrophic lateral sclerosis and environmental factors". Functional Neurology. 31 (1): 7–19. PMC 4819821. PMID 27027889.
  41. ^ Malek AM, Barchowsky A, Bowser R, Youk A, Talbott EO (august 2012). "Pesticide exposure as a risk factor for amyotrophic lateral sclerosis: a meta-analysis of epidemiological studies: pesticide exposure as a risk factor for ALS". Environmental Research. 117: 112–9. Bibcode:2012ER....117..112M. doi:10.1016/j.envres.2012.06.007. PMID 22819005.
  42. ^ Robberecht W, Philips T (april 2013). "The changing scene of amyotrophic lateral sclerosis". Nature Reviews. Neuroscience. 14 (4): 248–64. doi:10.1038/nrn3430. PMID 23463272.
  43. ^ Okamoto K, Mizuno Y (april 2008). "Bunina bodies in amyotrophic lateral sclerosis". Neuropathology. 28 (2): 109–15. doi:10.1111/j.1440-1789.2007.00873.x. PMID 18069968.
  44. ^ White JA, Banerjee R, Gunawardena S (19. 5. 2016). "Axonal Transport and Neurodegeneration: How Marine Drugs Can Be Used for the Development of Therapeutics". Marine Drugs. 14 (5): 102. doi:10.3390/md14050102. PMC 4882576. PMID 27213408.
  45. ^ Ng Kee Kwong, Koy Chong; Mehta, Arpan R.; Nedergaard, Maiken; Chandran, Siddharthan (20. 8. 2020). "Defining novel functions for cerebrospinal fluid in ALS pathophysiology". Acta Neuropathologica Communications. 8 (1): 140. doi:10.1186/s40478-020-01018-0. ISSN 2051-5960. PMC 7439665. PMID 32819425.
  46. ^ Philip Van Damme P, Robberecht W, Van Den Bosch L (maj 2017). "Modelling amyotrophic lateral sclerosis: progress and possibilities". Disease Models and Mechanisms. 10 (5): 537–49. doi:10.1242/dmm.029058. PMC 5451175. PMID 28468939.
  47. ^ Mehta, Arpan R.; Gregory, Jenna M.; Dando, Owen; Carter, Roderick N.; Burr, Karen; Nanda, Jyoti; Story, David; McDade, Karina; Smith, Colin; Morton, Nicholas M.; Mahad, Don J. (4. 1. 2021). "Mitochondrial bioenergetic deficits in C9orf72 amyotrophic lateral sclerosis motor neurons cause dysfunctional axonal homeostasis". Acta Neuropathologica (jezik: engleski). doi:10.1007/s00401-020-02252-5. ISSN 0001-6322. PMID 33398403.
  48. ^ Xu Z, Henderson RD, David M, McCombe PA (2016). "Neurofilaments as Biomarkers for Amyotrophic Lateral Sclerosis: A Systematic Review and Meta-Analysis". PLOS ONE. 11 (10): e0164625. Bibcode:2016PLoSO..1164625X. doi:10.1371/journal.pone.0164625. PMC 5061412. PMID 27732645.
  49. ^ Vu LT, Bowser R (januar 2017). "Fluid-Based Biomarkers for Amyotrophic Lateral Sclerosis". Neurotherapeutics. 14 (1): 119–134. doi:10.1007/s13311-016-0503-x. PMC 5233638. PMID 27933485.
  50. ^ Yeo CJ, Simmons Z (maj 2018). "Discussing edaravone with the ALS patient: an ethical framework from a U.S. perspective". Amyotrophic Lateral Sclerosis and Frontotemporal Degeneration. 19 (3–4): 167–72. doi:10.1080/21678421.2018.1425455. PMID 29334251.
  51. ^ Lewis M, Rushanan S (2007). "The role of physical therapy and occupational therapy in the treatment of amyotrophic lateral sclerosis". NeuroRehabilitation. 22 (6): 451–61. doi:10.3233/NRE-2007-22608. PMID 18198431.
  52. ^ "Amyotrophic Lateral Sclerosis (ALS)". American Speech-Language-Hearing Association, Rockville, MD. Arhivirano s originala, 2. 8. 2012. Pristupljeno 30. 11. 2016.
  53. ^ Arbesman M, Sheard K (2014). "Systematic review of the effectiveness of occupational therapy-related interventions for people with amyotrophic lateral sclerosis". The American Journal of Occupational Therapy. 68 (1): 20–26. doi:10.5014/ajot.2014.008649. PMID 24367951.
  54. ^ Macpherson, Chelsea E.; Bassile, Clare C. (juli 2016). "Pulmonary Physical Therapy Techniques to Enhance Survival in Amyotrophic Lateral Sclerosis: A Systematic Review". Journal of Neurologic Physical Therapy (jezik: engleski). 40 (3): 165–175. doi:10.1097/NPT.0000000000000136. ISSN 1557-0576.
  55. ^ Checkoway H, Lundin JI, Kelada SN (2011). "Chapter 22: Neurodegenerative diseases". u Rothman N, Hainaut P, Schulte P, Smith M, Boffetta P, Perera F (ured.). Molecular Epidemiology: Principles and Practices. International Agency for Research on Cancer. str. 408–409. ISBN 978-9283221630.
  56. ^ Chiò A, Logroscino G, Traynor BJ, Collins J, Simeone JC, Goldstein LA, White LA (2013). "Global Epidemiology of Amyotrophic Lateral Sclerosis: A Systematic Review of the Published Literature". Neuroepidemiology. 41 (2): 118–30. doi:10.1159/000351153. PMC 4049265. PMID 23860588.
  57. ^ Luna J, Logroscino G, Couratier P, Marin B (maj 2017). "Current issues in ALS epidemiology: Variation of ALS occurrence between populations and physical activity as a risk factor". Revue Neurologique. 173 (5): 244–53. doi:10.1016/j.neurol.2017.03.035. PMID 28477849.

Vanjski linkovi

uredi
 
Commons logo
Commons ima datoteke na temu: Amiotrofna lateralna skleroza

Šablon:Amiotrofna lateralna skleroza

Preuzeto iz "https://bs.wikipedia.org/w/index.php?title=Amiotrofna_lateralna_skleroza&oldid=3485551"