Wikipedia

Grupa Ładoś

Grupa Ładoś, Bernska grupa (poljski: grupa Ładosia[1][2] ili grupa berneńska[3]) termin je koji se odnosi na poljske diplomate i jevrejske aktiviste koji su zajedno tokom Drugog svjetskog rata u Švicarskoj stvorili sistem ilegalne proizvodnje južnoameričkih i srednjoameričkih pasoša u cilju spašavanja evropskih Jevreja od istrebljenja.[4][5]

Rezidencija poljskog ambasadora u Bernu, 2014. (tokom rata – sjedište poljske delegacije)

Sastav grupe

uredi

Grupu su činile četiri diplomate iz delegacije Republike Poljske, predstavnik odbora RELICO (Komitet za pomoć židovskim žrtvama rata) kojeg je osnovao Svjetski jevrejski kongres i predstavnik izraelske političke partije pod nazivom Agudat Izrael. Pet od šest članova ove grupe bili su poljski državljani, a polovina je bila jevrejske nacionalnosti.[5]

Članovi grupe:[6]

  • Aleksander Ładoś (1891–1963) – poljski izaslanik u Bernu od 1940. do 1945;
  • Abraham Silberschein (1881–1951) – pravnik, cionistički aktivista, predratni član poljskog parlamenta, osnivač odbora za spašavanje RELICO;
  • Konstanty Rokicki (1899–1958) – poljski konzul u Bernu od 1939 do 1945.;[7]
  • Chaim Eiss (1876–1943) – trgovac iz jugoistočnog dijela Poljske (grad: Ustrzyki Dolne) aktivista partije ''Agudat Izrael'' iz Züricha;
  • Stefan Ryniewicz (1903–1987) – savjetnik poljske delegacije u periodu od 1938 do 1945, zamjenik izaslania Ladoša;
  • Juliusz Kühl (1913–1985) – ataše poljske delegacije, stručnjak za kontakte sa jevrejskim organizacijama.
  •  
    Aleksander Ładoś
  •  
    Abraham Silberschein
  •  
    Konstanty Rokicki
  •  
    Chaim Eiss
  •  
    Stefan Ryniewicz
  •  
    Juliusz Kühl

Grupa Ładoś bila je neformalna grupa koja nije imala strukturu, a veze između njenih članova imale su asimetrični karakter. Tokom direktne proizvodnje pasoša, glavni kontakti su bili između konzula Konstantyja Rokickog, koji je bio direktan tvorac većine pasoša, ali i uključen u njihovu kupnju na crnom tržištu, i Abrahama Silberscheina i Chaima Eissa, koji su krijumčarili pasoše, fotografije i lične podatke između Berna i okupirane Evrope i osigurali su značajan dio finansiranja operacija.[6][8] Uloga Aleksandra Ładośa i Stefana Ryniewicza bila je osigurati podršku bernskih diplomatskih predstavnika i spriječiti švicarsku policiju da prekine operaciju. Obojica su povodom ovog slučaja intervenisali 1943. godine protestujući protiv švicarskog ministra vanjskih poslova Marcela Pilet – Golaza i šefa policije Heinricha Rothmunda.[5] Sa druge strane, Juliusz Kühl, koji je u ratnom periodu bio 26-godišnji doktor ekonomije sa Univerziteta u Bernu, obezbjedio je sigurne kontakte između jevrejskih organizacija i diplomatske misije. U kasnijim godinama služio je i kao zamjenik šefa konzularnog odjela.[6][8] Pretpostavlja se da se bavio i ilegalnim transportom obrazaca pasoša.[9]

Historijska pozadina

uredi

U septembru 1939. godine Poljsku su napale nacistička Njemačka i Sovjetski Savez nakon čega je podijeljena na dvije okupacione zone. Gotovo cijelo 36-milionsko stanovništvo zemlje, uključujući preko 3 miliona Jevreja, palo je pod njemačku i sovjetsku vlast. Istovremeno, poljska vlada odbila je potpisati primirje i 17. septembra 1939. prešla je granicu sa Rumunijom odakle je deportovana. Prema ustavu iz 1935. godine predsjednik Ignacy Mościcki imenovao je Władysława Raczkiewicza za svog nasljednika u toku rata nakon čega je dao ostavku. Nova poljska vlada formirana je u Parizu odakle je i započela obnovu oružanih snaga u Francuskoj. Pored toga preuzela je i kontrolu nad cjelokupnom imovinom poljske države u inostranstvu, uključujući i mrežu njenih diplomatskih misija. Nakon njemačke invazije na Francusku, vlada na čelu sa premijerom Władysławem Sikorskim preselila se u London odakle je nastavila borbu protiv Njemačke. U kontinentalnom dijelu zapadne Evrope, poljsku vladu u izbjeglištvu predstavljale su poljske delegacije u Švicarskoj, Portugalu, Španiji i Švedskoj. Ostale zemlje su već bile pod Njemačkom okupacijom ili su – pod pritiskom Nijemaca – morale zatvoriti svoje poljske diplomatske misije.[10]

U Švicarskoj je diplomatska misija bila smještena u Elfenstrasse u diplomatskoj četvrti. Pored toga, od 1940. godine unajmljena je i zgrada u Thunstrasse u kojoj se nalazio konzularni odjel misije.[11] Od aprila 1940. šef diplomatskog predstavništva bio je Aleksander Ładoś, predratni izaslanik u Latviji (od 1923. do 1926.) i generalni konzul u Minhenu (od 1927. do 1931.). Ładoś je napustio Poljsku 1939. godine po naredbi Władysława Sikorskog, a u periodu između 1939. – 1940. kratko je bio član njegove vlade.[12] Kada je preuzeo diplomatsku dužnost u Bernu, tamo su već radila još trojica diplomata (članova Grupe Ładoś) – Ryniewicz od 1938. i Kühl i Rokicki od 1939. Rokicki i Ryniewicz već su se poznavali iz ranijeg rada u Rigi (1939. – 1936.) i pretpostavlja se da su bili bliski prijatelji. Kühla i Ładośa nisu upoznali sve do Berna. Tri sedmice prije početka rata, Abraham Silberschein koji je bio predstavnik Svjetskog jevrejskog kongresa, došao je u Ženevu iz Lavova.[13] Chaim Eiss je živio u Švicarskoj od početka 20. vijeka i imao je svoju trgovinu u Zürichu. Oba predstavnika jevrejskih organizacija nisu se poznavali prije rata.[14]

Geneza i model proizvodnje južnoameričkih pasoša

uredi

Prema Juliuszu Kühlu, ideja o stvaranju lažnih južnoameričkih pasoša nastala je u periodu između 1939. i 1940. i nije bila povezana sa kasnijim holokaustom. Trebalo je izraditi desetine paragvajskih dokumenata kako bi uticajni Jevreji sa teritorija pod sovjetskom okupacijom mogli napustiti zemlju preko Japana.[8] Diplomatsko predstavništvo imenovalo je za počasnog konzula Paragvaja bernskog notara Rudolfa Hüglija, koji je bio spreman prodavati prazne pasoše.[6] Nije poznato ko ih je popunio i kako su poslani u Sovjetski Savez, ali treba uzeti u obzir da je u periodu između 1939. i 1940. još uvijek postojao pojas neutralnih država između Berna i sovjetske granice tako da je formalno bilo moguće prijeći granicu. Na početku aktivnosti ovog tipa mogle su biti isključivo pojedinačne prirode, jer je slučaj bio izložen riziku da bude razotkriven. Kasnijih godina, međutim, povremeno se odvijala izrada sličnih dokumenata. Najpoznatiji primjer je način na koji je Eli Sterbuch dobio pasoš za svoju buduću suprugu Gutu Eisenzweig i njenu majku Ginu u novembru 1941. Porodica Sternbuch dobila ga je kontaktirajući Juliusza Kühla. Nije poznato ko je ovaj dokument kompletirao.[15] Pred toga, istraživanja instituta Yad Vashem sugerišu da su stvoreni i drugi pasoši – posebno 1941. kada je za vrijeme njemačke invazije na Sovjetski Savez i nakon stvaranja jevrejskih geta bilo nekoliko pojedinačnih vlasnika pasoša. U nekim slučajevima takve osobe oslobođene su obaveze da žive u getima i nose traku oko ruke sa Davidovom zvijezdom. Mehanizam produkcije pasoša potpuno je vraćen 1942. godine, nakon ''Wannsee – konferencije'' kada je i zvanično započelo masovno ubijanje evropskih Jevreja. Od tog momenta, južnoamerički pasoši uglavnom su štitili od protjerivanja u koncentracione logore, a njihovi vlasnici poslani su u internacijske logore u Njemačkoj i okupiranu Francusku. U početku je realizacija operacije bila haotična što je dodatno budilo strah od raskrinkavanja iste. Pretpostavlja se da je upravo to bio razlog zbog kojeg je diplomatska misija 1942. godine u operaciju uključila Abrahama Silberscheina.[8][9] U njegovom saslušanju pred policijom, Silberschein je izjavio:[16]

Imao sam sastanak u zgradi poljskog diplomatskog predstavništva u Bernu sa I sekretarom Ryniewczom i gospodinom Rokickim, koji rukovodi konzularnim odjelom. Obojica su mi tada skrenuli pažnju na činjenicu da se određeni ljudi u Švicarskoj bave isporukom južnoameričkih pasoša Poljacima u zemljama pod njemačkom okupacijom.

Paragvajski pasoši

uredi
 
Uri Strauss, štićenik grupe Ładoś, sa lažnim paragvajskim pasošem

U početku je glavno središte operacija izrade pasoša bilo RELICO predstavništvo. Sliberschein je poslao spiskove osoba koje su uključene u ovaj proces izrade i samog dobijanja pasoša konzulu Rokickom koji ih je evidentirao i inicirao izradu paragvajskih pasoša. Tipična razmjena prepiski između Silberscheina i Rokickog između 1942. i 1943. godine ali i kasnijih mjeseci uključivala je pismo Silberscheina sa spomenutim osobama kojima se trebaju dodijeliti dokumenti kao i lični podaci i fotografije svake od tih osoba. Rokicki je pak Silberscheinu poslao nazad pribavljene pasoše ili njihove zvanične kopije, kao i pismo konzula Rudolfa Hüglija svakom od osoba uključenih u proces odnosno korisnika u kojima su informisani o dobijanju pasoša.[6][17] U januaru godine 1942. Hüglia je ispitivala policija. Svjedočio je na sljedeći način:[18]

Počeo sam izdavati pasoše negdje sredinom 1942. godine. Doktor Kühl je bio taj koji je došao na ideju da ih izdajemo ljudima koji nisu imali lične dokumente ni državljanstvo. (…) Većinom administracijskih stvari bavila se poljska diplomatska delegacija, odnosno njen službenik doktor Kühl (…). On mi je platio i nisam siguran da li su o tome znali ostali članovi delegacije. U svakom slučaju, I sekeretar S. Ryniewicz, koji je lično kompletirao pasoše i slao mi ih samo da ih potpišem i stavljam pečate, znao je za sve što se dešava.

Najstariji pasoš do sada pronađen izdan je bračnom paru krakovskih doktora Marie i Henryka Goldbergera 27. maja 1940. godine. Paragvajske vlasti potvrdile su njihovo državljanstvo i u cilju njihovog spašavanja, zatražile su mogućnost puštanja supružnika iz kampa u Vittelu i njihovu razmjenu za ratne zarobljenike njemačkih savezničkih zemalja.[19] Može se primijetiti da velika većina pasoša datira između 18. i 30. decembra 1942. godine, a nijedan nije naveden na popisu iz 1943. Međutim, prepiska između Silberscheina i Rokickog dostupna u arhivi Yad Vashem ukazuje na to da pasoši nisu imali tačne datume. Pretpostavlja se da je to bio dio dogovora sa Hüglijem. Čak su i dokumenti napravljeni u jesen 1943. izdani sa datumom iz 30. decembra 1942. godine. Velika većina paragvajskih pasoša ima tragove rukopisa konzula Rokickog. Postoji i nekoliko pasoša različitog karaktera i nije poznato kome pripada rukopis koji se na njima nalazi. Najvjerovatnija verzija je da su autori bili Juliusz Kühl ili Stefan Ryniewicz. Pasoši su izdani jevrejskim državljanima Poljske, Holandije, Slovačke i Mađarske, te za Jevreje iz Njemačke koji su bili lišeni državljanstva.[20] Brojevi pasoša pronađenih u akrhivi Silberscheina u Yad Vashem ukazuju na to da su izrađene tri serije ovih dokumenata koji broje najmanje 1056. Pasoši su izdavani za jednu ili više osoba zajedno iz čega se može zaključiti da su izdani za 2100 ljudi.[8] Svaki pasoš koštao je između 500 i 2000 franaka.[6] Novac je Rudolfu Hüglu stizao preko Rokickog, Kühla i Ryniewicza. Cijela operacija izdavanja lažnih pasoša donijela mu je ogroman prihod. Kako bi uporedili, tadašnja mjesečna plata poslanika Ładośa iznosila je 1800 franaka, a Juliusza Kühla 350 franaka[8] (diplomate su se pozivale na humanitarnu motivaciju).[17] Istovremeno je za veliki broj osoba pripremljeno tzv. ''pismo'' koje je zapravo bilo potvrda paragvajskog državljanstva bez popunjavanja pasoša. Pretpostavlja se da je takvih osoba bilo nešto manje od samih vlasnika paragvajskih pasoša.[15]

Pasoši Perua i El Salvadora

uredi

1943. Silberschein je kontaktirao konzula Perua u Ženevi Joséa Barreta kojem je, kako je sam tvrdio, predao 10 do 12 hiljada franaka za 28 pasoša. O tome je obaviješten generalni konzul Perua nakon čega je otpustio Barreta. Ovaj slučaj doveo je do sukoba mišljenja između Silberscheina i Ryniewicza koji ga je optužio da radi samostalno i ''daje cjelokupnom slučaju karakteristike zavjere''. Bio je ovo razlog zbog kojeg je poljska delegacija zahtijevala sve podatke o pasošima. Ryniewicz je također poduzeo neuspješnu intervenciju kako bi spasio Barreta i zataškao slučaj, te je izazvao sličnu akciju poljske delegacije u Limi. 1943. godine Silberschein je kontaktirao jevrejskog zaposlenika Generalnog konzulata Salvadora u Ženevi – Georgesa Mendel – Mantella (rođen: György Mandl), koji mu je, kako se pretpostavlja, uz saglasnost njegovog glavnog konzula Artula Castellanosa, predavao popunjene pasoše i uvjerenja o državljanstvu. Smatra se da je poljska delegacija vjerovatno bila obaviještena o broju izdatih pasoša kao i o kontaktima sa Mandel – Mantellom, ali nema dokaza da je učetvovala u izradi dokumenata. Yad Vashem je 2010. proglasio Artura Castellanos-a Pravednikom među narodima svijeta.[6]

Pasoši Hondurasa, Haitija i drugih zemalja

uredi

Prilikom dobijanja honduraških pasoša, Silberschein je direktno stupio u kontakt sa Antonem Bauerem, bivšim počasnim konzulom Hondurasa, koji je ukrao pečat i ilegalno izdavao dokumente u njegovoj kancelariji u Bernu. Primalac Silberscheinovih pisama bila je kćerka Bauera – Isabella. Međutim, postoji slučaj u kojem su evidentni tragovi pribavljanja pasoša preko Rokickog. 27. maja 1943. godine Silberschein ga je zamolio da organizuje niz pasoša za sljedeći dan, a iz istog dana datira najmanje dva honduraška pasoša.[13]

Razulati aktivnosti grupe

uredi

Abraham Silberschein saopštio je u januaru 1944. godine da je efekat cijele operacije bilo oko 10 000 spašenih ljudi od masovne deportacije u njemačke smrtonosne logore. Prema njegovim riječima, ti su ljudi držani u internacijskim logorima u Tittmoningu, Liebenauu i Bölsenbergu u Njemačkoj te u logoru Vittel u Francuskoj.[13]

Godine 2019. pod uredništvom Jakuba Kumocha objavljen je spisak imena i prezimena 3 262 Jevreja koji su dobili pasoše izdane od strane Grupe Ładoś. Na spisku se nalazi i ime države čije je dokumente ta osoba dobila. Analiza je provedena i u Bad Arolsenu, Yad Vashem-u, Arhivi novih zapisa u Varšavi. Prema istraživanju iz 24. oktobra 2019. godine procijenjuje se da između 5 i 7 hiljada imena vlasnika ovih pasoša još uvijek nisu poznata.[20]

Grupa Ładoś u književnosti

uredi

Ovu temu su u literaturi najčešće opisivali pojedini članovi Grupe Ładoś. Dodatno na to je uticala i činjenica da je grupa bila tajna kao i nedostatak konkretnih i potpunih uspomena napisanih od strane njenih članova. Najbliži konkretnim opisima aktivnosti grupe bio je Aleksander Ładoś, koji je najavio da će slučaj lažnih pasoša detaljno opisati u trećem, nedovršenom memoaru. Rad na njemu prekinula je njegova smrt decembra 1963. godine.[5] Diplomate iz grupe Ładoś – Ładoś, Rokicki, Kühl i Ryniewicz spomenuti su u zahvalnici Agudat Israel iz januara 1945. godine.[21] Agnieszka Haska je 2015. godine objavila članak o spašavanju Jevreja od strane poljske delegacije u Bernu.[8] Tek su augustu 2017. novinari Zbigniew Parafianowicz i Michał Potocki u detaljno opisali cijeli slučaj, prepoznajući doprinos svih članova grupe spašavanju vlasnika pasoša.[17] Slučaj je bio tema pjesme ''Pasoši'' koju je u varšavskom getu napisao poljsko-jevrejski pjesnik Władysław Szlengel.[22] Kompozitor Max Kowalski napisao je muziku za ovu pjesmu, a muzička grupa Sholem ju je snimila 2018. godine.[23]

Komemoracija

uredi

28. decembra 2018. godine, uoči godišnjice smrti Aleksandra Ładośa, u Powązkom u Varšavi održana je služba kojoj su prisustvovali i poljski ministar vanjskih poslova Jacek Czaputowicz, državna podsekretarka Ministarstva kulture i nacionalne baštine Madalena Gawin, kao i porodice ministra Aleksandra Ładośa, konzula Rokickog i pukovnika Włodzimierza Cieszkowskog, pripadnika Poljske vojne jedinice internirane u zapadnoj Švicarskoj. Na groblju su bili prisutni rabin Orieł Zaretsky iz Varšavske vjerske zajednice, predstavnici socijalno-kulturološkog društva varšavskih Jevreja, kao i predstavnici Američkog jevrejskog komiteta.[24] Od pozvanih ambasadora, prisustvovao je samo otpravnik poslova švicarske ambasade. Sve prisutne je posebno iznenadila činjenica da niko od izraelskih diplomata nije prisustvovao.[25]

U junu 2019. članovima grupe Ładoś posthumno su dodijeljene medalje Virtus et Fraternitas.[26]

Deklaracijom Sejma 2021. godina proglašena je Godinom grupe Ładośa u Poljskoj.[27]

Kontroverza Instituta Yad Vashem

uredi

U aprilu 2019. godine institut Yad Vashem objavio je da je titulu ''pravednika među narodima'' dodijelio konzulu Konstantyju Rokickom, kojeg je smatrao za vođu Grupe Ładoś, ali je dodijelio i priznanja ''konzulima'' Aleksandru Ładośu i Stefanu Ryniewiczu.[28] Bila je ovo odluka koja sadrži kardinalne činjenične pogreške (Ładoś i Ryniewicz bili su naređeni Rokickom, a ne njegovi podređeni i nijedan od njih nije bio konzul) i koja je dovela do protesta porodice Rokicki, čiji je predstavnik odbio da primi medalju dok god se ne razjasni slučaj preostale dvojice diplomata.[29]

Odluka je također izazvala reakciju od strane 30 preživjelih Grupe Ładoś koji su poslali protestno pismo Yad Vashemu.[30] Također, poljski ambasador u Švajcarskoj Jakub Kumoch, opisao je odluku Yad Vashema kao ''nesporazum'',[31] ističući da je Rokicki djelovao pod vodstvom Ładośa i Ryniewicza.[32] Jedan od ljudi koji su oktirili ovu grupu, poljski počasni konzul u Zürichu Markus Blechner, također je protestovao protiv ove odluke.[2]

Reference

uredi
  1. ^ Potocki, Michał (23. 8. 2018). "Grupa Ładosia ratująca Żydów, to był sprawny mechanizm. "Badacze ustalają nazwiska ocalonych i ich potomków"". wiadomosci.dziennik.pl (jezik: poljski). Pristupljeno 4. 3. 2021.
  2. ^ a b "Cała grupa Ładosia z tytułami Sprawiedliwych wśród Narodów Świata? "Wypaczenie istoty wspólnej akcji"". wiadomosci.dziennik.pl (jezik: poljski). 10. 5. 2019. Pristupljeno 4. 3. 2021.
  3. ^ "grupa berneńska". www.gazetaprawna.pl (jezik: poljski). 16. 10. 2020. Pristupljeno 4. 3. 2021.
  4. ^ Nicałek, Wiktoria (12. 2. 2018). "Szwajcaria - Karczewski: oddajemy cześć tym, którzy tworzyli łańcuch dobrych serc". Polska Agencja Prasowa SA (jezik: poljski). Pristupljeno 4. 3. 2021.
  5. ^ a b c d Uszyński, Jędrzej (april 2017). "Ambasador Ładoś i jego dyplomaci – niezwykła akcja ratowania Żydów z Holocaustu". Nasza Gazetka (jezik: poljski). Arhivirano s originala, 12. 6. 2020. Pristupljeno 4. 3. 2021.
  6. ^ a b c d e f g Petrović, Petar (2018). "Ambasador Polski w Szwajcarii: Polacy pomagali przy wykupie Żydów z rąk nazistów. Alianci byli temu przeciwni". PolskieRadio.pl (jezik: poljski). Arhivirano s originala, 9. 7. 2019. Pristupljeno 4. 3. 2021.
  7. ^ Kumoch, Jakub (9. 10. 2018). "Jakub Kumoch: 70 lat nieistnienia Konstantego Rokickiego". wiadomosci.dziennik.pl (jezik: poljski). Arhivirano s originala, 28. 3. 2019. Pristupljeno 4. 3. 2021.
  8. ^ a b c d e f g Haska, Agnieszka (2015). "„Proszę Pana Ministra o energiczną interwencję". Aleksander Ładoś (1891–1963) i ratowanie Żydów przez Poselstwo RP w Bernie". Zagłada Żydów. Studia i Materiały (jezik: poljski) (11): 299–309. ISSN 1895-247X.
  9. ^ a b Sternbuch, Gutta; Kranzler, David (2005). Gutta: Memories of a Vanished World. A Bais Yaakov Teacher’s Poignant Account of the War Years with a Historical Overview (jezik: engleski). Jerusalem-New York. ISBN 978-1-58330-779-3.
  10. ^ Żaryn, Jan (1999). Dybkowska, Alicja; Żaryn, Jan; Żaryn, Małgorzata (ured.). Polska w czasie II wojny światowej. Polskie dzieje od czasów najdawniejszych do współczesności (jezik: poljski). Warszawa: Wydawnictwo Naukowe PWN. str. 268–271. ISBN 83-01-13038-5.
  11. ^ Zieliński, Jan (1999). Nasza Szwajcaria. Przewodnik śladami Polaków (jezik: poljski). Warszawa: Oficyna Wydawnicza „Rytm”, Muzeum Polskie w Rapperswilu. str. 27–28. ISBN 83-87893-21-8.
  12. ^ Paszkiewicz, Lidia Barbara (2010). "Komitet dla Spraw Kraju. Zarys działalności Adama Ciołkosza w latach 1940–1942". Archiwum Emigracji. Studia – Szkice – Dokumenty. Toruń. 1–2 (12–13): 159. ISSN 2084-3550.
  13. ^ a b c Kumoch, Jakub (februar 2018). "Grupa Berneńska – dyplomaci Rzeczypospolitej Polskiej z pomocą Żydom. Wystąpienie ambasadora RP w Szwajcarii dr. Jakuba Kumocha, wygłoszone 4 lutego 2018 r. w Muzeum Pamięci Shoah w Paryżu". Polski Przegląd Dyplomatyczny (jezik: poljski). Warszawa: Polski Instytut Spraw Międzynarodowych. ISSN 1642-4069.
  14. ^ "Odznaczeni. Chaim Yisroel Eiss (1876-1943)". instytutpileckiego.pl (jezik: poljski). Pristupljeno 4. 3. 2021.
  15. ^ a b Kumoch, Jakub; Maniewska, Monika; Uszyński, Jędrzej; Zygmunt, Bartłomiej, ured. (2019). Lista Ładosia. Spis osób, na których nazwiska w okresie II wojny światowej zostały wystawione paszporty latynoamerykańskie przez Poselstwo RP i organizacje żydowskie w Szwajcarii (jezik: poljski). Warszawa: Instytut Solidarności i Męstwa im. Witolda Pileckiego. str. 18, 35, 36, 70. ISBN 978-83-66340-15-2.
  16. ^ Archives fédérales suisses Berne, C 16/2032 – Protokół przesłuchania F. Hirsch i A. Silberscheina, 1 września 1943 r., dossier Silberschein.
  17. ^ a b c Potocki, Michał; Parafianowicz, Zbigniew (7. 8. 2017). "Polak na polecenie rządu ratował Żydów od Holokaustu. Świat się o tym nie dowiedział [TYLKO U NAS]". gazetaprawna.pl (jezik: poljski). Arhivirano s originala, 14. 8. 2020. Pristupljeno 4. 3. 2021.
  18. ^ Archives fédérales suisses Berne, B.23.22.Parag-OV – Notiz in Sachen Rudolf Hügli, geb. 13 Juni 1872, dossier Hügli 4 sierpnia 1943 r.
  19. ^ Adamiak, Jerzy (8. 2. 2021). "Instytut Pileckiego: odkryliśmy ślady najstarszego paszportu wydanego przez Grupę Ładosia". dzieje.pl (jezik: poljski). Pristupljeno 4. 3. 2021.
  20. ^ a b "Lista Ładosia: nazwiska 3262 Żydów objętych tzw. „akcją paszportową"". instytutpileckiego.pl (jezik: poljski). 11. 12. 2019. Pristupljeno 4. 3. 2021.
  21. ^ Goodman, H. (1945). Agudath World Organisation H. Goodman to M. Lachs (jezik: engleski). London: The Sikorski Institute.
  22. ^ "Wladyslaw Szlengel: Selected Poems II". www.zchor.org (jezik: poljski, engleski, i hebrejski). Arhivirano s originala, 31. 8. 2004. Pristupljeno 4. 3. 2021.
  23. ^ "Passports- Tribute to Aleksander Ładoś". youtube.com. 29. 6. 2018. Pristupljeno 4. 3. 2021.
  24. ^ "Upamiętniono dyplomatę, który ratował Żydów. Na Powązkach zabrakło przedstawicieli Izraela i USA, a nawet Trzaskowskiego". wpolityce.pl (jezik: poljski). 28. 12. 2018. Pristupljeno 4. 3. 2021.
  25. ^ Olasz, Martyna; Pilarek, Jakub (28. 12. 2018). "Upamiętniono posła Aleksandra Ładosia, jednego z Polaków ratujących Żydów". Polska Agencja Prasowa SA (jezik: poljski). Pristupljeno 4. 3. 2021.
  26. ^ "Prezydent wręczył Medale Virtus et Fraternitas". prezydent.pl (jezik: poljski). 19. 6. 2019. Arhivirano s originala, 19. 6. 2019. Pristupljeno 4. 3. 2021.
  27. ^ "Sejm uchwałą ustanowił 2021 Rokiem Grupy Ładosia". sejm.gov.pl (jezik: poljski). 21. 1. 2021. Pristupljeno 4. 3. 2021.
  28. ^ "Yad Vashem: Konstanty Rokicki kluczowy w Grupie Berneńskiej". gosc.pl (jezik: poljski). 14. 5. 2019. Pristupljeno 4. 3. 2021.
  29. ^ Parafianowicz, Zbigniew; Potocki, Michał (29. 4. 2019). "Błędy we wniosku Yad Vashem ws. Rokickiego. Nie wiadomo, czy krewna bohatera weźmie udział w uroczystościach". wiadomosci.dziennik.pl (jezik: poljski). Pristupljeno 4. 3. 2021.
  30. ^ Makowski, Marcin (2. 6. 2019). "Grupa Ocalałych pisze do Yad Vashem. Chodzi o polskich dyplomatów". opinie.wp.pl (jezik: poljski). Pristupljeno 4. 3. 2021.
  31. ^ "Yad Vashem explains honouring just one Bernese Group member". polandin.com (jezik: engleski). 15. 5. 2019. Arhivirano s originala, 11. 11. 2021. Pristupljeno 4. 3. 2021.
  32. ^ Kumoch, Jakub (2. 5. 2019). "The Polish Holocaust hero you've never heard of". blogs.timesofisrael.com (jezik: engleski). Pristupljeno 4. 3. 2021.

Literatura

uredi

Vanjski linkovi

uredi
Preuzeto iz "https://bs.wikipedia.org/w/index.php?title=Grupa_Ładoś&oldid=3578877"