Wikipedia

Nacionalna biblioteka Latvije

nacionalna biblioteka

Nacionalna biblioteka Latvije (latvijski: Latvijas Nacionālā bibliotēka) jest nacionalna kulturna institucija pod nadzorom Ministarstva kulture Latvije. Njena sadašnja glavna zgrada poznata je kao Dvorac svjetlosti.[Napomena 1] Formirana je 1919. nakon proglašenja nezavisnosti Latvije 1918. Prvi nadzornik Biblioteke bio je Jānis Misiņš, bibliotekar i osnivač latvijske naučne bibliografije (1862–1945). Sadašnju zgradu je 1989. projektovao poznati latvijsko-američki arhitekt Gunnar Birkerts (1925–2017), koji je emigrirao u Sjedinjene Države i tamo napravio svoju karijeru. Izgrađena je početkom 21. vijeka i otvorena 2014. Danas Biblioteka igra važnu ulogu u razvoju informacionog društva Latvije, pružajući građanima pristup Internetu i podržavajući istraživanje i cjeloživotno obrazovanje.

Nacionalna biblioteka Latvije
Latvijas Nacionālā bibliotēka
Glavna zgrada Nacionalne biblioteke u Rigi
Otvorena29. august 1919; prije 105 godina (1919-08-29)
LokacijaRiga, Latvija
Koordinate56°57′3.17″N 24°7′15.23″E / 56.9508806°N 24.1208972°E / 56.9508806; 24.1208972
VrstaNacionalna biblioteka
Veličinaviše od 5 miliona predmeta
DirektorAndris Vilks
Zaposleni12
Veb-sajtlnb.lv

Historija

uredi

Period između dva svjetska rata

uredi

Narodna biblioteka je osnovana 29. augusta 1919, godinu dana nakon sticanja nezavisnosti, kao Državna biblioteka (Valsts Bibliotēka).[1] Njen prvi glavni bibliotekar i bibliograf bio je Jānis Misiņš (1862–1944), koji je svoju ogromnu privatnu kolekciju učinio osnovom nove biblioteke.[2] U roku od godinu dana, do 1920, zalihe su porasle na 250.000 svezaka.[3] Počevši od iste godine, svi izdavači su bili u obavezi da predaju depozitni primjerak svojih djela. Od 1927. Biblioteka izdaje Nacionalnu bibliografiju Latvije.

Bilo je značajnih dodataka 1939. i 1940, kada je Državna biblioteka preuzela mnoge biblioteke i zbirke baltičkih Nijemaca, od kojih se većina preselila u nacističku Njemačku. Među tim zbirkama bio je i veliki dio zbirke Društva za historiju i arheologiju ruskih baltičkih provincija, procijenjena 1834, primarnog historijskog društva baltičkih Nijemaca.[1] Godine 1940. fondovi su obuhvatali 1,7 miliona svezaka,[3] tako da su morali biti pohranjeni na dvije različite lokacije u Starom gradu (Jēkaba iela 6/8 i Anglikāņu iela 5).

Njemačka i sovjetska vlast

uredi

Tokom Drugog svjetskog rata Njemačka je napala Latviju i okupirala Rigu (1941–1944). U to vrijeme, njemačke vlasti su preimenovale biblioteku u Državnu biblioteku (Zemes bibliotēka), eliminišući referencu na suverenu državu.

Nakon rata, Latvija je bila pod sovjetskom vlašću, a institucija je bila poznata kao Državna biblioteka Latvijske SSR (Latvijas PSR Valsts bibliotēka).[1] Prema sovjetskim običajima, 1966. biblioteka je dobila počasno ime u čast Vilisa Lācisa, pisca i preminulog premijera sovjetske Latvije. Od 1946, literatura koja se smatrala "opasnom" iz sovjetske perspektive povučena je s polica, a do 1988, kada je Sovjetski Savez odustao od kontrole, moglo joj se pristupiti samo uz posebnu dozvolu.[4] Godine 1956. Državna biblioteka se preselila u novu zgradu u ulici Krišjāņa Barona.

Obnova nezavisnosti

uredi

Od ponovnog uspostavljanja nacionalne nezavisnosti Latvije 1991, institucija se zove Nacionalna biblioteka Latvije. Godine 1995. dobila je kao trajnu pozajmicu Baltičku centralnu biblioteku Otto Bonga (1918-2006), zbirku koja se odnosi na historiju, regionalne studije i jezike baltičkih zemalja.[5]

Zbirke

uredi

Fond Biblioteke danas obuhvata više od 5 miliona naslova, uklj. oko 18.000 rukopisa od 14. vijeka do modernog doba.[6] Jedan od karakterističnih kamena temeljaca biblioteke, koji karakteriše svaku nacionalnu biblioteku, jeste formiranje zbirke nacionalne književnosti, njeno vječno čuvanje i dugotrajan pristup.

Biblioteka je centar teorijskih istraživanja i praktičnih analiza aktivnosti latvijskih biblioteka. Biblioteka obavlja funkcije centra Latvijske međubibliotečke pozajmice, osigurava bibliotečko-informacione usluge Parlamentu Republike Latvije, Saeima, provodi standardizaciju ogranka. Od samog početka, njegova glavna briga bila je nacionalna bibliografija. Ogroman sindikalni katalog "Seniespiedumi latviešu valodā" (Drevni pečati na latvijskom 1525–1855, objavljen u Rigi, 1999.)[7] dobio je nagradu Spīdola 2000. i nagrađen je za Prekrasnu knjigu godine 99.[8] Godine 2005. objavljen je Letonikas grāmatu autoru rādītājs (1523-1919) (Indeks autora knjiga Lettonica (1523-1919))[9] koji pruža informacije o raznovrsnim granama nauke i predstavnicima različitih nacija, od kojih je Latvija glavni fokus njihovih publikacija.

Biblioteka uključuje nekoliko zbirki plakata (umjetnici Oskars Šteinbergs (1882–1937), Sigismunds Vidbergs (1890–1970), Raoul Dufy (1877–1953), Bernhard Borchert (1863–1945), Niklāvs Strunke (1966) i drugi).[10]

Letonica

uredi

Digitalizacija kolekcija započela je 1999. Trenutno Latvijska nacionalna digitalna biblioteka Letonica, koja je formirana 2006, posjeduje digitalizovane zbirke novina, slika, mapa, knjiga, notnih zapisa i audio zapisa. U 2008. pokrenuta su dva velika digitalna projekta. Periodika.lv je kolekcija Nacionalne biblioteke Latvije digitalizovanih historijskih časopisa na latvijskom jeziku sa mogućnošću čitanja cijelih tekstova i pretraživanja stranicu po stranicu.[11]

Latvija ima tradiciju festivala latvijske pjesme i plesa koji se organizuju svake četiri godine. Historijski materijali od prvog festivala pjesme 1864. do Latgalskog festivala pjesme 1940. mogu se istražiti u drugoj digitalnoj kolekciji Nacionalne biblioteke Latvije.[12]

Nova zgrada

uredi
 
Unutrašnjost biblioteke
 
Konferencijska sala Ziedonis

Prve rasprave o potrebi za novom Nacionalnom bibliotekom počele su još 1928, a značaj projekta ovog stoljeća potvrđen je međunarodnim priznanjem vrijednosti njenih zbirki na visokom nivou. Godine 1999. skoro svih 170 država članica UNESCO-a usvojilo je rezoluciju tokom svoje Generalne konferencije,[13] pozivajući države članice i međunarodnu zajednicu da osiguraju svu moguću podršku implementaciji projekta Nacionalne biblioteke Latvije.

Neprekidni rast Biblioteke učinio je neophodnim prenošenje dijelova njenog fonda u druge zgrade. Do 1988. biblioteka je raspodijelila svoj fond na pet lokacija u Rigi.[14] Od 1996, neki fondovi rijetko korištenih knjiga morali su biti pohranjeni u spremištu u Silakrogsu izvan glavnog grada, u bivšem sovjetskom raketnom bunkeru. Repozitorijum Silakrogs je i dalje u upotrebi.[15][16]

Parlament je konačno odobrio izgradnju nove zgrade na lijevoj obali rijeke Daugave. 15. maja 2008, nakon višegodišnjih razgovora, novoosnovana državna agencija Nova 'Trīs brāļi' (Jaunie "Trīs brāļi", J3B)[Napomena 2] i Unija nacionalnih građevinskih kompanija potpisali su ugovor o izgradnji nova zgrade Nacionalne biblioteke Latvije. 18. maja 2014, glavni objekat Biblioteke u ulici Krišjāņa Barona iela zatvoren je zbog selidbe.[17]

Godine 2008. počela je izgradnja prema dizajnu poznatog latvijsko-američkog arhitekte Gunnara Birkertsa, koji je od ranih 1950-ih bio stacioniran u području Detroita, Michigan.[18] On je 1989. dobio zadatak da projektuje zgradu.[19] Bio je inspirisan Zamkom svjetlosti i Staklenom planinom iz latvijske mitologije.

Nova zgrada ima trinaest spratova[20] i visoka je šezdeset osam metara.[21] Troškovi izgradnje su 193 miliona eura.[22]

U okviru programa Rige za njenu titulu Evropske prijestonice kulture, odabrani fondovi simbolično su preneseni iz stare u novu zgradu ljudskim lancem 18. januara 2014. Nova zgrada je konačno otvorena 29. augusta te godine na 95. godišnjicu osnivanja.[23]

Danas je zgrada biblioteke dominantna znamenitost na gradskom pejzažu Rige. Ima prostor za konferencije i konvencije i druge društvene događaje. Između ostalih, bila je domaćin 4. samita programa Istočnog partnerstva EU u maju 2015.[24] i debate kojom je predsjedavao BBC-jev Jonathan Dimbleby 14. marta 2016.[25].

Napomene

uredi
  1. ^ Postoji također i staro spremište biblioteke u Silakrogsu
  2. ^ Naziv agencije "Nova 'Tri brata'" odnosi se na Tri brata, Rigu i na cilj agencije: da izgradi/rekonstruiše tri kulturna objekta od nacionalnog značaja: Biblioteku, Koncertnu dvoranu i Latvijski nacionalni muzej umjetnosti

Reference

uredi
  1. ^ a b c Klöker, Martin (2004). "Bibliotheksgeschichtliche Einleitung". u Garber, Klaus (ured.). Handbuch des personalen Gelegenheitsschrifttums in europäischen Bibliotheken und Archiven. Vol. 7: Riga - Tallinn. Part 3: Riga (jezik: njemački). Hildesheim: Olms. str. 41. ISBN 3-487-11405-4.
  2. ^ Zanders, Viesturs (1997). "Bibliotheken in Lettland". u Fabian, Bernhard (ured.). Handbuch deutscher historischer Buchbestände in Europa. Eine Übersicht über Sammlungen in ausgewählten Bibliotheken. Bd. 7, Teil 2: Finnland, Estland, Lettland, Litauen (jezik: njemački). Hildesheim: Olms. str. 145. ISBN 3-487-10361-3.
  3. ^ a b Zanders, Viesturs (1997). "Latvijas Nacionālā bibliotēka – Lettische Nationalbibliothek". u Fabian, Bernhard (ured.). Handbuch deutscher historischer Buchbestände in Europa. Eine Übersicht über Sammlungen in ausgewählten Bibliotheken. Bd. 7, Teil 2: Finnland, Estland, Lettland, Litauen. Hildesheim: Olms. str. 151.
  4. ^ "LNB vēstures fakti" (jezik: latvijski). Arhivirano s originala, 19. 5. 2014. Pristupljeno 18. 5. 2014.
  5. ^ Zanders, Viesturs (1997). "Latvijas Nacionālā bibliotēka – Lettische Nationalbibliothek". u Fabian, Bernhard (ured.). Handbuch deutscher historischer Buchbestände in Europa. Eine Übersicht über Sammlungen in ausgewählten Bibliotheken. Bd. 7, Teil 2: Finnland, Estland, Lettland, Litauen. Hildesheim: Olms. str. 152.
  6. ^ Klöker, Martin (2004). "Bibliotheksgeschichtliche Einleitung". u Garber, Klaus (ured.). Handbuch des personalen Gelegenheitsschrifttums in europäischen Bibliotheken und Archiven. Vol. 7: Riga - Tallinn. Part 3: Riga (jezik: njemački). Hildesheim: Olms. str. 42. ISBN 3-487-11405-4.
  7. ^ Šiško, Silvija, ured. (1999). Seniespiedumi latviešu valodā 1525–1855. Kopkatalogs / Die älteren Drucke in lettischer Sprache 1525–1855 (jezik: latvijski i njemački). Riga: Latvijas Nacionālā Bibliotēka. ISBN 9984-607-19-4.
  8. ^ "About collection of NLL". lnb.lv. Arhivirano s originala, 17. 5. 2008. Pristupljeno 31. 8. 2008.
  9. ^ Bočarova, Rita, ured. (2005). Letonikas grāmatu autoru rādītājs (1523–1919) / Autoren-Verzeichnis der Lettonika-Bücher (jezik: latvijski i njemački). Riga: Latvijas Nacionālā Bibliotēka. ISBN 9984-607-68-2.
  10. ^ "Treasures of the National Library of Latvia". theeuropeanlibrary.org. Arhivirano s originala, 13. 2. 2009. Pristupljeno 31. 8. 2008.
  11. ^ "Latvijas Nacionālā digitālā bibliotēka" (jezik: latvijski). periodika.lv. Arhivirano s originala, 3. 2. 2020. Pristupljeno 2. 9. 2008.
  12. ^ "Latviešu Dziesmu svētki (1864–1940)" (jezik: latvijski). lndb.lv. Arhivirano s originala, 2. 9. 2008. Pristupljeno 2. 9. 2008.
  13. ^ "Resolution 38 adopted at the 30th session of the UNESCO General Conference" (PDF). Arhivirano (PDF) s originala, 24. 10. 2018. Pristupljeno 19. 10. 2023.
  14. ^ "[Addresses of NLL's branches]" (jezik: latvijski). Arhivirano s originala, 19. 5. 2014. Pristupljeno 31. 12. 2013.
  15. ^ "Retās un nepieprasītās grāmatas glabāsies Silakroga raķešu bunkurā" Arhivirano 4. 2. 2021. na Wayback Machine, 1. 12. 2006
  16. ^ "LIBRARY MATERIALS". Arhivirano s originala, 2. 12. 2022. Pristupljeno 19. 10. 2023.
  17. ^ "[Press release]" (jezik: latvijski). 15. 5. 2014. Arhivirano s originala, 3. 5. 2014. Pristupljeno 18. 5. 2014.
  18. ^ Berndsen, Silke (2010). "'Gut zehn Jahre haben wir über unsere Bibliothek diskutiert, aber gebaut haben wir sie nicht.' Die lettische Nationalbibliothek und ihr Neubau". Bibliotheksdienst (jezik: njemački). 44: 930–940. doi:10.1515/bd.2010.44.10.930. S2CID 180649212.
  19. ^ "Architekt: Nationalbibliothek ist Symbol für freies Lettland" (jezik: njemački). 14. 1. 2014. Arhivirano s originala, 1. 2. 2014. Pristupljeno 17. 1. 2014.
  20. ^ Brill, Klaus (2. 1. 2014). "Die singende Schöne. Riga putzt sich für seine Rolle als Kulturhauptstadt Europas 2014 heraus". Süddeutsche Zeitung (jezik: njemački).
  21. ^ "National Library of Latvia". Arhivirano s originala, 1. 2. 2014. Pristupljeno 17. 1. 2014.
  22. ^ "Jaunumi". Arhivirano s originala, 22. 7. 2011. Pristupljeno 17. 1. 2014.
  23. ^ "Jaunā LNB ēka" (jezik: latvijski). Arhivirano s originala, 4. 1. 2015. Pristupljeno 3. 1. 2015.
  24. ^ Brössler, Daniel (21. 5. 2015). "Geschichte schrreiben. Beim Gipfel in Riga wollen die Staats- und Regierungschefs der EU unter Beweis stellen, dass ihre Ostpolitik nicht gescheitert ist". Süddeutsche Zeitung (jezik: njemački). str. 7.
  25. ^ BBC World Service report, 14. 3. 2016

Vanjski linkovi

uredi
Preuzeto iz "https://bs.wikipedia.org/w/index.php?title=Nacionalna_biblioteka_Latvije&oldid=3552878"