Konstantin Mihailović

Konstantin Mihailović, Janičarove uspomene

Konstantin Mihailović iz Ostrovice, pisac spisa Janičarove uspomene ili Turska hronika

Konstantin Mihailović rođen je 1435. u Ostrovici kod Novog Brda u Srbiji (Despotovina). Kao vojnik u srpskim vazalnim trupama despota Đurđa Brankovića (sa 1500 vojnika) učestvovao je u osmanskom osvajanju Carigrada 1453. U Novom Brdu je zarobljen sa bratom 1455. od strane Osmanlija. U Andoliji je obučen za janičara i u tom svojstvu učestvuje u svim bitkama Osmanlija (opsada Beograda, Peloponez, Trapezunt, Vlaška i na kraju Bosna 1463.). Nakon osvajanja Bosne Konstantin Mihailović je postao zapovjednik tvrđave Zvečaj na Vrbasu. Mađari su ga zarobili prilikom prodora Matijaša Korvina u Jajce i predaje Zvečaja i odveli u Ugarsku. Iz Ugarske Konstantin je prešao u Poljsku.

Između 1497-1501. Konstantin je napisao jedino svoje djelo čiji prvi naslov nije sačuvan, a posvetio ga je poljskom kralju Janu Olbrahtu (1492-1501). U poljskoj nauci se uobičajio naziv Janičarove uspomene ili Janičarovi memoari. Drugi poznati naslov je Turska hronika. Konstantinov cilj je bio da prikaže evropskim dvorovima kako je izgledala i kako izgleda osmanska vojna sila. Na kraju se daje poruka da se svi evropski vladari trebaju ujediniti da bi se suprotstavili Osmanlijama.

Originalan rukopis djela nije sačuvan, već 9 poljskih i 3 češka teksta. Uzima se da su postojali po jedan ćirilski i jedan latinski tekst ovog djela. Moderno proučavanje djela Konstantina Mihailovića započelo je kada je krakovski filolog Jan Losj 1912. dao njegovo kritičko naučno izdanje. Izdanje Jana Losja objavljeno je u prijevodu i s predgovorom Đorđa Živanovića 1959. i 1986.

Janičarove uspomene ili Turska hronika ima predgovor i 49 poglavlja. U prvim odjeljcima (1-8) prikazuju se uglavnom muslimanski narodi, njihova vjera, praznici, vjerska organizacija, običaji te osmansko pravo. Poglavlja 9-14 daju historiju osmanske države, tj. osmanskih sultana. Taj dio je više legendaran nego što počiva na historijskim izvorima. Poglavlja 15-17 govore o srpskoj državi od kralja Milutina pa nadalje. Poglavlja 18-19 opisuju osmanske ratove na drugim stranama. U poglavljima 20-24 govori se o despotu Đurđu Brankoviću, ugarskom kralju Ladislavu, Janku Hunjadiju i bici kod Varne. Poglavlja 25-29 daju osmansku historiju za vlade Mehmeda II Osvajača (1451-1481). Poglavlja 30-34 daju osmanska osvajanja u Moreji, Trapezuntu, na Eufratu, Vlaškoj i, najzad, osmansko osvajanje Bosne 1463. U poglavljima 35-36 Konstantin opisuje svoje učešće i zarobljavanje od Mađara. U poglavljima 37-48 opisan je osmanski život, politička i vojna organizacija kod Osmanlija. U posljednjoj 49 glavi Konstantin Mihailović se obraća poljskom kralju Janu Olbrahtu i ugarskom kralju Ladislavu da se slože i pokušaju načiniti savez za napad na Osmansko carstvo.

Konstantin Mihailović je živio u 15. vijeku, u vrijeme velikih promjena i preokreta u jugoistočnoj Evropi. Bio je svjedokom i sudionikom svih tih događanja. Iako nije bio historičar, niti je koristio za svoje djelo historijsku građu, i iako u memoarskoj obradi, njegova lična svjedočanstva kao očevica otuda su bitna za historiju osmanskog osvajanja jugoistočne Evrope. Na njegovom opisu pravi se kompletna rekonstrukcija osmanskog osvajanja Bosne 1463.

Konstantinovo djelo je bilo izuzetno popularno u ondašnjem svijetu zbog osmanskog približavanja srcu Evrope. Dosta je prepisivano. Pripada dosta širokom žanru tzv. antiturske literature.

Najinteresantniji dio za historiju srednjovjekovne Bosne je dat u 34 glavi pod nazivom O primirju kralja bosanskoga.

XXXIV глава О примирју краља босанскога

Тада је краљ Томаш тражио од цара Мухамеда примирје за петнаест година, а уто је цар послао по људе, да сви буду готови и да дођу у Једрене, и нико није знао куда ће се с тим људима окренути. Тада су босански посланици морали чекати одговор, не знајући шта се дешава све дотле док читава војска није била готова. И тако сам се десио ја у једној засвођеној одаји у којој је било дворско благо, и то зато што је моме млађем брату била поверена та одаја да одатле никуда не одлази. И тако пошто му је тешко било (самоме), послао је по мене да к њему дођем, а ја сам без одуговлачења пошао к њему. А домах после мене (два господина) саветника царска, Махмутпаша и Исакпаша, пођоше исто тако у ону одају, и то само њих двојица. И скочивши мој брат ми рече то; а ја пак, не могући учинити да ме не виде, остао сам сам међу сандуцима, а кад су дошли, мој брат им је простро ћилиме. Сео један поред другога и почели су се саветовати што се тиче босанског краља. Рече Махмутпаша: “Шта да радимо? Какав одговор да дамо босанском краљу?” одговори Исакпаша: “Ништа више, него му дајмо примирје, а сами кренимо за њима, јер иначе босанску земљу не бисмо могли освојити, јер је земља планинска, а к томе ће имати угарскога краља у помоћи, Хрвате и друге господаре, и тако ће се осигурати да му се после ништа неће моћи учинити. Па зато дајмо им примирје, да би могли отпутовати у суботу, а ми ћемо за њима кренути у среду све до Ситнице близу Босне. А нико неће знати куда ће се одатле цар окренути.” И пошто су тако своје савјетовање углавили и изишли да оду цару, и ја сам изашао за њима.

Сутрадан рано ујутру утврђено им је било да се примирје потпуно и верно одржава за петнаест година. И отишао сам сутрадан, у петак, у њихов стан и рекао сам им: “Господо драга, имате ли с царем примирје или немате?”. Они су одговорили: “Захваљујемо господу богу, јер смо добили све што смо хтели”. А ја сам им рекао: “Тако ми бога, велим вам да ви немате никаквог примирја”. Старији је хтео од мене више да сазна, али му није дао млађи, мислећи да ја збијам шалу. И питао сам их: “Којега ћете дана поћи одавде!” Они рекоше: “Ако бог да, у суботу ујутру.” А ја им рекох: “А ми ћемо за вама, ако бог да, у среду, све до Босне. Ово вам доиста говорим да бисте добро запамтили.” (А они се на то засмејаше). И ја сам отишао од њих.

На оном истом саветовању међу оним пашама закључено је било ово: чим цар изиђе из Једрена, одмах да буде посечен трапезунтски цар. И тако се одмах и збило: ми смо кренули на пут у среду, а цар је у петак погубљенм а ми смо ишли све до Босне и приспели смо до једне земље босанскога кнеза који се звао Ковачевић, и изненадно нападнут покорио се цару, и (цар је) потом наредио да се овај погуби, а онда је кренуо у краљевску земљу и опколио је најпре град Бобовац; са собом није имао топова, те је наредио да се одмах под градом лију и овим топовима је освојио град. А посланици који су путовали по примирје (ту смо их нашли) говорили су са мном сећајући се оних ранијих ствари, али је већ било касно.

Пошто цар поседе град, кренули смо ка Јајцу, а због брзине послао је напред Махмут пашу са двадесет хиљада коњаника не би ли могли краља Томаша негде изненадити у којем граду, јер је чуо да никаквих пратилаца нема при себи. А он знајући већ о Турцима, мучио се јадник и ноћу и дању не би ли могао што је могуће брже скупити што људи. И тако је дошао у град звани Кључ, хотећи да ту мало у подне отпочине. Али су уто наједном Турци приспели (у овај град) и око града су јурили, не знајући да је ту краљ Томаш био, док не истрча из града један лупеж и не исприча Турцима за колач да је краљ у томе граду. Кад то чу Махмутпаша, опколи град, а сутрадан наговорише краља (да изиђе) из града доле, заклињући се на књигама од сапуна како његовој глави ништа неће бити. Потом је цар Мухамед стигао у Јајце, пред којега су довели краља самдругога (с другим његовим пријатељем). Кад видеше тада војници који су били у граду да је њихов господар сужањ, покорише се (Турцима). И посевши град, цар нареди да се краљ самдруги посече, а онда заузме читаву његову земљу.

Посевши град, кренуо је назад у своју престоницу, а мене је био ту оставио у једном граду званом Звечај, недалеко од Јајца и дао ми је педесет јаничара за поседање града и плату за пола године за свакога, а и других Турака сам имао (око) тридесетак за помоћ. А кад је цар напустио земљу, краљ Матија је, не оклевајући, с јесени стигао у Босну и опколио је Јајце, а исто тако и Звечај, у којем сам ја био. А Бошњаци, који су се били Турцима покорили и (ипак) с Турцима били у граду и у вароши, утврдили су се у једној кули на којој је била истакнута турска застава. И утврдивши се тако (покорили су Турке и) бацили заставу доле, а Турке су тукли. Видећи то, Угри приступише хитро и смело оној кули, и ушли су у варош, па су се и у вароши утврдили. Турци су побегли у град и затворили се.

А краљ Матија је остао ту осам недеља, нападајући их, а другу војску је послао с топовима ка Звечају, нападајући га; зидови су на овоме граду били веома слаби, а к томе су били тако рушени да смо увек ноћу радили, поправљајући их поново, и тако смо се дуго држали док најпре град Јајце би освојен, и кад га Матија заузе по уговору, крете ка својима у Звечај и ми смо се морали покорити; и тако колико год је било Турака на Јајцу и Звечају мало их се у Турску вратило, јер је Матија желео да их има при себи. А ја сам хвалио господа бога што сам се часно (из тамнице) вратио међу хришћане. Освојио је тада Матија Јајце и Звечај, а у то време Босном је управљао један војвода Мухамед Мумјатовић, а умјесто њега у Јајцу његов чиновник по имену Јусуф Харамбаша, а овај је био остао код краља Матије са мном и с другим Турцима.

Literatura

• Јанко Шафарик, Турска хроника, Гласник Српског ученог друштва 18, Београд 1865,25-188.
• Jan Łoś (Jan Losj), Pamietniki Janczara (Kronika turecka Konstantego z ostrowicy), Razprawy Widzialu filologiezengo, Akademii Umiejetnosci w Krakowie, 51, Krakov 1912.
• Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или Турска хроника,(Превод и предговор Ђорђе Живановић) Споменик Српске академије наука 107, Београд 1959. Друго издање 1986.