Zemnoalkalni metali

Zemnoalkalni metali su elementi IIA grupe periodnog sistema elemenata: berilij, magnezij, kalcij, stroncij, barij i radij.[1]

Zastupljenost

uredi

Zemnoalkalni metali u prirodi nikada ne dolaze u elementarnom stanju. Uvijek dolaze kao spojevi, u otopljenom stanju ili u mineralima. Najzastupljeniji su kalcij i magnezij. Magnezij je zastupljen u morskoj vodi kao kation Mg2+. Zemnoalkalni metali su zastupljeni u Zemljinoj kori kao krečnjak (kalcijum-karbonat CaCO3) i dolomit (smjesa kalcij i magnezij karbonata). Važan mineral kalcija je gips CaSO4·2H2O. Berilij je zastupljen kao mineral beril Be3Al2(SiO3)6. Kristali berila se nazivaju smaragd i akvamarin.

Fizičke osobine

uredi

Zemnoalkalni metali imaju više tačke topljenja, veću gustoću i tvrdoću u odnosu na alkalne metale. Elektronska konfiguracija najvišeg nivoa zemnoalkalnih metala je ns2. Elektroni u zadnjem energetskom nivou lahko napuštaju atom i kreću se unutar metalne rešetke. Energija ionizacije zemnoalkalnih metala je niska, ali je nešto viša nego kod alkalnih metala. Zbog toga se zemnoalkalni metali teže oksidiraju nego alkalni metali. Srebrnaste su boje, dobro provode toplotu i elektricitet.

Hemijske osobine

uredi

Zemnoalkalni metali se lahko oksidiraju. U spojevima dolaze u oksidacionom stanju +2. Spojevi kalcija, stroncija i barija imaju karakteristike ionskih spojeva. Spojevi berilija su kovalentni. Spojevi berilija sa halogenim elementima ne provode električnu struju u rastaljenom stanju, što ukazuje na njihov kovalentni karakter. Halogenidi ostalih elemenata u grupi su tipični ionski spojevi. Svi hidroksidi zemnoalkalnih metala su slabo topljivi u vodi.

Upotreba

uredi

Magnezij-oksid (MgO) se upotrebljava u proizvodnji papira i antacida. Kalcij-sulfat dihidrat je poznat kao gips. Suspenzija barij-sulfata se upotrebljava prilikom rentgenskog snimanja digestivnog trakta.

Vanjski linkovi

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Brady, J.E., Holum, J.R.: Chemistry, John Wiley & Sons, 1993 ISBN 0-471-59979-4