Vlasi Nenkovići

Vlasi Nenkovići su vlaška skupina/katun, smještena na širem ljubinsko-trebinjskom području, specifičnije vezana za naselje Žrvanj nepoznate ubikacije i naselje Ivica, smješteno jugoistočno od Ljubinja.

Katun Nenkovića je izrastao iz mnogo veće vlaške skupine Burmaza, a kao njihovog rodonačelnika možemo istaknuti Krajslava Mrđenovića, vlaha Burmaza, koji se u izvorima prvi put javlja 1376. godine. Krajslava je naslijedio njegov sin Nenko Krajsalić, po kome je čitav katun dobio naziv. Nenkovići učestvuju u čitavom nizu radnji karakterističnih i za sve ostale vlaške skupine - prevoze so, tkanine i drugu robu iz Dubrovnika u unutrašnjost, uzgajaju i prodaju stoku i stočne proizvode, upuštaju se u pljačkaške poduhvate. Bave se i kreditnom trgovinom. Jula 1446. godine Cvjetko Gojsalić, Radoje Pribitković i Grubač Bogetić svi Vlasi Nenkovići zadužuju se kod dubrovačkog vlastelina Marina Gučetića na iznos od 700 perpera. ^[1]

Nije poznato ko su bili katunari Nenkovića nakon Nenka Krajsalića, no u izvorima je zabilježen čitav niz pojedinaca pripadnika ovog katuna. Da spomenemo samo: Milišu Nenkovića, Bogmila Korlada, braću Ljeposava i Srđa Pripčića, Dovolju, kćerku Radelje Bogosalića, Radohnu Radosalića zvanog Žezić, Vignja Brajanovića, Radiča Bogišića i druge.

Početkom XV stoljeća vlasi Nenkovići su bili u vazalnom položaju prema bosanskom kralju, da bi po sporazumu koji je Nenko Krajsalić potpisao 1419, oni postali vazali Sandalja Hranića Kosače. I ukasnijim vremenima Nenkovići su ostali pod seniorstvom Kosača, najprije hercega Stjepana Vukčića, a zatim i njegovog sina kneza Vladislava Kosače.

Reference

^ „Nos Cuietchus Goisalich, Radoe Pribitichouich et Grubaz Bogetich vlacchus Nenchouich confitemur quod super nos et omnia nostra bona obligamus nos dare et soluere ser Marino Vite de Goze yperperos septingentos grossos usque ad unum mensem proxime futuros. Et sit de presenti viagio et si ultra etc. Tenendo se etc. Hec autem etc. Judex et testis ut supra” (16. juli 1446. godine), Državni arhiv u Dubrovniku, Serija – Diversa Notariae, Svezak XXXI, Folija 98

Literatura

Храбак, Богумил, "О херцеговачким влашким катунима према пословној књизи Дубровчанина Џивана Припчиновића", Гласник Земаљског музеја 11 (Историја и етнографија), Сарајево 1956, 29-39.

Ковачевић Десанка, "Средњовјековни катуни по дубровачким изворима", Симпозијум о средњовјековном катуну, Научно друштво СР Босне и Херцеговине, Посебна издања, књига II, Одјељење Историјско-филолошких наука I, Urednik Milenko Filipović, Sarajevo 1963, 121-142.

Ковачевић Десанка, "Обавезе на вјерност двојице катунара војводи Сандаљу Хранићу", Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине 19 (1970-1971), Сарајево 1973, 229-233.

Kurtović Esad, "Vlasi Nenkovići", Godišnjak Centra za balkanološka istraživanja 36, ANU BiH, Sarajevo 2009, 153-164.

Kurtović Esad, "Seniori hercegovačkih vlaha", Zbornik radova Hum i Hercegovina kroz povijest, Hrvatski institut za povijest, Zagreb 2011, 647-695.

Тошић Ђуро, "Прилог проучавању Доњих влаха у источној Херцеговини", Зборник за историју БиХ 4, Београд 2004.

[1] „Nos Cuietchus Goisalich, Radoe Pribitichouich et Grubaz Bogetich vlacchus Nenchouich confitemur quod super nos et omnia nostra bona obligamus nos dare et soluere ser Marino Vite de Goze yperperos septingentos grossos usque ad unum mensem proxime futuros. Et sit de presenti viagio et si ultra etc. Tenendo se etc. Hec autem etc. Judex et testis ut supra” (16. juli 1446. godine), Državni arhiv u Dubrovniku, Serija – Diversa Notariae, Svezak XXXI, Folija 98

[1]