Razlika između verzija stranice "Neorganska hemija"

Historijski, anorganska hemija se bavi supstancama koje nisu nastale kao posljedica organskog [[život]]a odnosno kao proizvod živih bića. Od sinteze [[urea|uree]] 1828. godine koju je izveo [[Friedrich Wöhler]], kada je dobio organsku supstancu ureu iz neorganskog spoja [[Amonijamonij-cijanat|amonij-cijanata]]a,<ref name="wohler1828" /> nestala je jasna granica između supstanci iz nežive (''neorganski'' spojevi) i žive prirode (''organski'' spojevi). Tako je danas poznato da brojni organizmi proizvode neorganske spojeve, dok se u laboratoriji mogu dobiti gotovo svi organski spojevi. Istovremeno moderno razlikovanje između ove dvije oblasti je i dalje smisleno, jer se mehanizmi reakcija i struktura spojeva u organskoj i neorganskoj hemiji značajno razlikuju.

[[Joseph Priestley]] je intenzivno proučavao [[zrak]] i otkrio da je u sastavu zraka sadržana supstanca koje omogućava [[disanje]] i podržava oksidaciju [[metal (hemija)|metala]] do metalnih oksida. Zagrijavanjem [[Živaživa(II)-oksid|živa(II)-oksida]]a, Priestley je uspio dobiti supstancu u gasovitom stanju koja omogućava disanje i sagorijevanje, a uspio je i odrediti udio ovog gasa u zraku. Tek [[Antoine Lavoisier]] je izučavajući rezultate do kojih je došao Priestley iz njegovih istraživanja donio zaključak da ova novootkrivena supstanca (kisik) mora biti novi [[hemijski element]]. Na temelju Lavoisierovih zaključaka potvrđena je teorija elemenata koju je Boyle postavio, kao i teoriju da su elementi sastavljeni iz brojnih, identičnih, nedjeljivih atoma. Također potvrđeno je i shvatanje da se hemijski spoj sastoji iz više različitih elemenata.

Mnogi kationi metala sa sulfidnim anionima grade rastvor teško rastvorljivih sulfida. Pravilnim izborom kiselina i baza određene grupe hemijskih elemenata se mogu prevesti u taloge svojih sulfida, te se zatim mogu odrediti ili izmjeriti. U [[analitička hemija|analitičkoj hemiji]] taloženje sulfida je jedan od važnijih koraka za proučavanje metalnih kationa. Oni se također nalaze i u sastavu stijena i [[Mineral|mineralamineral]]a. Metali u stijenama često su vezani u obliku silikata a oni nisu gotovo nikako rastvorljivi u vodi. Osim vrlo jakih kiselina, neorganski hemičari koriste i sodu (natrij hidroksid) za rastvaranje sadržaja stijena.

[[Ugljik-dioksid]] nastaje, između ostalog, zagrijavanjem [[Kalcijkalcij-karbonat|kalcij-karbonata]]a naprimjer pri žarenju kreča kod proizvodnje cementa. Kad se cement stvrdne, ponovno upija ugljik dioksid iz zraka. Dušik iz zraka i gas vodik mogu se spojiti pod visokim pritiskom i temperaturom od 500&nbsp;°C dajući gas [[amonijak]], a taj proces proizvodnje amonijaka se naziva Haber-Boschov proces. Amonijak se pomoću takozvanog Ostwaldovog procesa može spojiti sa kisikom u dušik monoksid koji dalje reagira sa jednim atomom kisik i prelazi u dušik dioksid. Njegovim rastvaranjem u vodi dobija se dušična kiselina. Pomoću Lindenovog procesa, iz zraka se ukapljivanjem mogu izdvojiti kisik, dušik i [[argon]]. Zabilježen je rastući trend industrijskog dobijanja čistih gasova kao i izučavanje procesa za odvajanje gasova pomoću izuzetno finih poroznih membrana (gasnih membrana). Također, vrlo važna oblast za izučavanje gasova u zraku je [[atmosferska hemija]].

Ioni prelaznih metala ([[titanij]]a, [[vanadij]]a, [[hrom]]a, [[mangan]]a, [[željezo|željeza]], [[kobalt]]a, [[nikl]]a, [[bakar|bakra]]), koji posjeduju d-ljusku, grade sa ligandima komplekse raznih boja. Ion bakra(II) sa amonijakom gradi plavo obojeni bakar tetramin kompleks. U pruskom plavom, željezo(III) heksacijanoferatu, svaki ion željeza je okružen sa šest cijanidnih iona kao ligandima.

[[Teorija ligandnog polja]] opisuje prostornu koordinaciju i uticaj elektronske strukture iona i prirode liganda na sastav i strukturu kompleksa.<ref name="split" /> Pomoću magnetohemije i boje rastvora, neorganski hemičari mogu proučavati koordinaciju takvih kompleksa. U permanganat anionu ion mangana(VII) sadrži četiri atoma kisika kao ligande. Živo obojeni kompleks [[Kalijkalij-permanganat|kalij-permanganata]]a u [[titracija|titraciji]] služi za količinsko određivanje sadržaja.

U neorganskoj hemiji dobijanje nerastvorljivih soli ili gasovitih spojeva je važan pokretač za reakcije, jer tokom njih proizvodi reakcije napuštaju ravnotežni položaj te se reakcija u potpunosti kreće samo u jednom pravcu. Tako naprimjer dodavanje rastvora [[Barijbarij-hlorid|barij-hlorida]]a u veću količinu [[Natrijnatrij-sulfat|natrij-sulfata]]a daje reakciju taloženja teško rastvorljivog [[Barijbarij-sulfat|barij-sulfata]]a, a ta reakcija je u tolikoj mjeri potpuna, da se nakon filtriranja barij sulfata u rastvoru preostalog natrij hlorida više ne može dokazati prisustvo barijevih iona:

Kao primjer jedne usmjerene ravnotežne reakcije na osnovu isparljivih gasova je pretvaranje [[Amonijamonij-hlorid|amonij-hlorida]]a sa natrijevom sodom u isparljivi [[amonijak]]:

Brojni neorganski spojevi se mogu raspadati na višim temperaturama, pri čemu se iz njih oslobađaju gasovi. Primjer takve reakcije je žarenje kreča, kada se iz [[Kalcijkalcij-karbonat|kalcij-karbonata]]a oslobađa [[ugljik-dioksid]] a preostaje [[kalcij-oksid]].

* Hemija [[nemetal|nemetala]]a

* Arnold F. Holleman, Egon Wiberg: ''Lehrbuch der Anorganischen Chemie''. 102. izd., de Gruyter, Berlin 2007, {{ISBN |978-3-11-017770-1}}

* D. F. Shriver, P. W. Atkins]], C. H. Langford: ''Anorganische Chemie'', 2. izd. Wiley-VCH, Weinheim 1997, {{ISBN |978-3-527-29250-9}}

* J. Huheey, E. Keiter, R. Keiter: ''Anorganische Chemie – Prinzipien von Struktur und Reaktivität'', 3. izd. Walter de Gruyter, Berlin – New York 2003, {{ISBN |3-11-017903-2}}

* Lothar Kolditz (ur.): ''Anorganikum - Lehr- und Praktikumsbuch der anorganischen Chemie; mit einer Einführung in die physikalische Chemie.'' Deutscher Verlag der Wissenschaften, Berlin 1967, 12. izdanje 1989; Johann Ambrosius Barth Verlag, Leipzig-Berlin-Heidelberg, 13. izdanje 1993. prevod na ruski: Mir Verlag, Moskva 1984, {{ISBN |978-3326000770}} (njem.)

* Lehn, J. M. (1995). ''Supramolecular Chemistry: Concepts and Perspectives''. Weinheim: VCH. {{ISBN |3-527-29311-6}}.

* Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). ''Chemistry of the Elements'' (2. izd.). Butterworth-Heinemann. {{ISBN |0080379419}}.

* Elschenbroich, C.; Salzer, A. (1992). ''Organometallics: A Concise Introduction'' (2. izd.). Weinheim: Wiley-VCH. {{ISBN |3527281649}}.

* Wells, A.F. (1984). ''Structural Inorganic Chemistry'', 5. izd. Oxford: Clarendon Press. {{ISBN |0-19-855370-6}}