Koznik

Tvrđava Koznik nalazi se kod sela Kozice, oko 20 km jugoistočno od Pljevlja u Crnoj Gori. U razvijenom srednjem vijeku Koznik pripada rodu Kosače. Sama tvrđava smještena je na visokom i stjenovitom vrhu brda iznad Kozičke reke. Osnova tvrđave prilagođena je terenu sa maksimalnim korištenjem pogodnih prirodnih oblika stjenovitog vrha brda kako bi bila što nepristupačnija. Uzdužne je osnove a na vrhu su ostaci pravougaone građevine, bedema i kule sa ulazom. Bedemi su zidani od lomljenog kamena. U blizini tvrđave su tragovi eksploatacije gvožđa.^[1]

Koznik se prvi put spominje početkom maja 1441. Tada je kao dužnik u dubrovačkim knjigama zaduženja spomenut Radoje Grbačić (Ego Radoe Gerbacich de Cosnich), koji se uz jemstvo Radojka Gojakovića zadužio kod dubrovačkog vlastelina Petra Pucića na iznos od 50 perpera dubrovačkih dinara i dva mjeseca roka za njihovo vraćanje.^[2]

Tvrđava se spominje u poveljama za Stjepana Vukčića Kosaču Alfonsa Aragonskog iz 1444. (Cosisti castello con lo contato) i 1454. (civitate Crsnich cum castris et pertinentiis suis), te Fridriha III iz 1448. godine (castrum Koznik).^[3]

Reference

^ Marko Vego, Naselja srednjevjekovne bosanske države, Svjetlost, Sarajevo 1957, 63; Павле Мијовић – Мирко Ковачевић, Градови и утврђења у Црној Гори, Археолошки институт Београд – Музеј Улцињ, Посебна издања 13, Београд - Улцињ 1975, 109-110; Dušan Spasić, Средњовековни утврђени градови средњег Полимља, Милешевски записи 2, Пријепоље 1997, 60-61.
^ Označen da je iz Pljevalja, a onda da je iz Koznika, što je omogućilo istraživačima da nesumnjivo Koznik vežu za Pljevlja. „Nos Radoe Gerbacich de Pleuie tanquam principalis debitor et Radoychus Goiachouich tanquam plegius suprascripti Radoe qui tamen me constituo principalem deb” (prekriženo) (5. maj 1441. godine), Državni arhiv u Dubrovniku, Serija: Debita Notariae, Svezak: XX, Folija: 161; „Ego Radoe Gerbacich de Cosnich confiteor quod super me et omnia mea bona obligo me dare et soluere ser Petro Ni. de Poza yperperos quinquaginta usque ad duos menses proxime futuros. Et sit de presenti viagio. Et si ultra etc. Renuntiantes etc. Hec autem etc. Judex et testis ut supra. Pro quo Radoe suprascripto ego Radoychus Goiachouich sum plegius, videlicet, pro yperperos XXXVII ex suprascripti debiti, constituens me principalem debitorem et pagatorem pro dictis yperperos XXXVII ad meliustenendum cum ipso Radoe super me et bona mea. Renuntiantes. Judex et testis ut supra”, Isto.
^ Михаило Динић, Земље херцега Светога Саве, Глас Српске академије наука и уметности 182, Београд 1940, 228.

Literatura

Marko Vego, Naselja srednjevjekovne bosanske države, Svjetlost, Sarajevo 1957.
Pavle Mijović – Mirko Kovačević, Градови и утврђења у Црној Гори, Археолошки институт Београд – Музеј Улцињ, Посебна издања 13, Београд - Улцињ 1975.
Mihailo Dinić, Земље херцега Светога Саве, Глас Српске академије наука и уметности 182, Београд 1940.
Dušan Spasić, Средњовековни утврђени градови средњег Полимља, Милешевски записи 2, Пријепоље 1997.

[1] Marko Vego, Naselja srednjevjekovne bosanske države, Svjetlost, Sarajevo 1957, 63; Павле Мијовић – Мирко Ковачевић, Градови и утврђења у Црној Гори, Археолошки институт Београд – Музеј Улцињ, Посебна издања 13, Београд - Улцињ 1975, 109-110; Dušan Spasić, Средњовековни утврђени градови средњег Полимља, Милешевски записи 2, Пријепоље 1997, 60-61.

[2] Označen da je iz Pljevalja, a onda da je iz Koznika, što je omogućilo istraživačima da nesumnjivo Koznik vežu za Pljevlja. „Nos Radoe Gerbacich de Pleuie tanquam principalis debitor et Radoychus Goiachouich tanquam plegius suprascripti Radoe qui tamen me constituo principalem deb” (prekriženo) (5. maj 1441. godine), Državni arhiv u Dubrovniku, Serija: Debita Notariae, Svezak: XX, Folija: 161; „Ego Radoe Gerbacich de Cosnich confiteor quod super me et omnia mea bona obligo me dare et soluere ser Petro Ni. de Poza yperperos quinquaginta usque ad duos menses proxime futuros. Et sit de presenti viagio. Et si ultra etc. Renuntiantes etc. Hec autem etc. Judex et testis ut supra. Pro quo Radoe suprascripto ego Radoychus Goiachouich sum plegius, videlicet, pro yperperos XXXVII ex suprascripti debiti, constituens me principalem debitorem et pagatorem pro dictis yperperos XXXVII ad meliustenendum cum ipso Radoe super me et bona mea. Renuntiantes. Judex et testis ut supra”, Isto.

[3] Михаило Динић, Земље херцега Светога Саве, Глас Српске академије наука и уметности 182, Београд 1940, 228.

[1]

[2]

[3]