Razlika između verzija stranice "Lakaza"
| [pregledana izmjena] | [pregledana izmjena] |
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
mNo edit summary |
|||
Red 2:
'''Lakaze''' ([[EC 1.10.3.2]]) su [[enzim]]i koji pripadaju grupi [[oksidaza]] plavog [[bakar|bakra]] . Kataliziraju [[oksidacija|oksidacije]] organskog ili neorganskog supstrata i [[redoks|redukcijom]] [[molekula|molekulskog]] [[kisik]]a u [[voda|vodu]], preko mehanizma transfera [[elektron]]a.
:<math>\mathrm{4\ Ar\text{-}OH + O_2 \xrightarrow{Lacasa} \ 4\ Ar\text{-}O^{.} + 2\ H_2O}</math>
U suštini, svaki supstrat s karakteristikama sličnim p-difenolu, lakaza može oksidirati. Ovaj [[enzim]] može oksidirati organske i neorganske podloge, kao što su [[metal]]ni kompleksi, ferocianidi, [[anilin]]i, benzotioli i drugi biološki spojevi koji imaju niži [[redoks]] potencijal od 1 V.<ref>Kornberg A. (1989): For the love of enzymes – The Odyssay of a biochemist. Harvard University Press, Cambridge (Mass.), London,ISBN 0-674-30775-5, ISBN 0-674-30776-3.</ref>
<ref>Kapur Pojskić L., Ed. (2014): Uvod u genetičko inženjerstvo i biotehnologiju, 2. izdanje. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo, ISBN 978-9958-9344-8-3.</ref>
<ref>Bajrović K, Jevrić-Čaušević A., Hadžiselimović R., Ed. (2005): Uvod u genetičko inženjerstvo i biotehnologiju. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo, ISBN 9958-9344-1-8.</ref>
==Struktura==
Molekula lakaze je [[holoenzim]], dimerni ili tetramerni [[glikoprotein]]. Obično sadrži četiri [[atom]]a [[bakar|bakra]] u tri redoks mjesta: tip I, tip II i tip III. [[Molekulska težina|Molekulska težina]] [[monomer]]a lakaze varira u rasponu od 50 do 100 kDa. To je stabilna struktura zbog visokog nivoa glikozilacije. Njegova struktura je obično opisana kao tri domene tipa cupridoksina snažno povezana u loptastu strukturi u kojoj tipovi II i III formiraju trinukleinski centar (vidi sliku).
Line 17 ⟶ 20:
* Insekti: ''[[Bombyx]]'', ''[[Calliphora]]'', ''[[Diploptera]]'', ''[[Drosophila]]'', ''[[Lucilia]]'', ''[[Manduca]]'', ''[[Musca]]'', ''[[Oryctes]]'', ''[[Papilio]]'', ''[[Phormia]]'', ''[[Rhodnius]]'', ''[[Sarcophaga]]'', ''[[Schistocerca]]'' i ''[[Tenebrio]]''.
Donedavno je lakaza bila poznata samo u [[Eukarioti | eukariotskim]] ćelijama. Međutim, dokazano je njeno postojanje i u nekim organizmima sa [[prokarioti|prokariotskim ćelijama]]. Važno je napomenuti da se lakaza, koja se obično koristi za naučna istraživanja, izolirana iz [[gljiva]], kao što su [[askomicete]], [[deuteromicete]] i [[bazidiomicete]].<ref>Hunter G. K. (2000): Vital Forces. The discovery of the molecular basis of life. Academic Press, London 2000, ISBN 0-12-361811-8.</ref><ref>Nelson D. L., Cox M. M. (2013): Lehninger Principles of Biochemistry. W. H. Freeman and Co., ISBN 978-1-4641-0962-1.</ref><ref>Međedović S., Maslić E., Hadžiselimović R. (2000): Biologija 2. Svjetlost, Sarajevo, ISBN 9958-10-222-6.</ref><ref>Bajrović K, Jevrić-Čaušević A., Hadžiselimović R., Ed. (2005): Uvod u genetičko inženjerstvo i biotehnologiju. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo, ISBN 9958-9344-1-8.</ref>
==Također pogledajte==
*[[Enzim]]
| |||