Cichociemni

Cichociemni padobranci Domovinske vojske (skraćenice: CC, cc) – vojnici podzemne Domovinske vojske (ZWZ/AK) u specijalnoj službi (vidi tekst CC zakletve), službenici vojne strukture poljskog državnog podzemlja, koji su se, dok su služili u poljskim oružanim snagama, dobrovoljno prijavili za službu u zemlji. Zahvaljujući saradnji VI (Specijalne) Divizije Glavnog štaba s britanskim Izvršnim odjelom za specijalne operacije, obučavani su u Velikoj Britaniji i Italiji u godinama 1941–1944. Prebačeni su od strane ratnog zrakoplovstva RAF-a, uključujući i poljsku 1586. eskadrilu specijalne namjene, u Poljsku okupiranu od strane Nijemaca i Sovjeta. Zahvaljujući saradnji sa V Divizijom (komunikacije) Štaba Doma vojske, izvršili su padobranski skok na istovarna mjesta određena i zaštićena od strane partizanskih jedinica Domovinske vojske (i drugih) ili su sletjeli na terenske aerodrome tokom operacije Most (Wildhorn).

Gen. Władysław Sikorski u centru Cichociemnih na STS 43 Audley End (1942.)

STS 43 Audley End, jedan od centara za obuku Cichociemnih

Instruktori Cichociemnih

Poljska posada u Halifaxu nakon povratka iz Varšave (1944.)

Pripremljeni za let sa padom Halifax iz 148 eskadrile na aerodromu Campo Cassale – 1944.

Padobranski znak Domovinske vojske

Nisu bili zbijena formacija ni vojna jedinica, nisu imali svoj barjak, boje, pokrovitelja ili tradiciju. Imenovani su naredbom Vrhovnog komandanta (SNW l.dz.780/tjn/V/41), a za njihovo zapošljavanje i obuku bila je zadužena VI (Specijalna) Divizija štaba Vrhovnog komandanta. Od samog početka, organizacijom prebacivanja ljudstva i potrepština za Domovinsku vojsku bavio se obavještajac, major Jan Jaźwiński, od januara 1944. komandant Glavne transfer baze u Latianu blizu aerodroma u Brindiziju (Italija).

Osposobljavani su za pojedinačne akcije u oblasti sabotaže, diverzije, obavještajne službe, komunikacije i kao oficiri pripremljeni za obavljanje štabnih i komandnih dužnosti. Statistički gledano, skoro svi su bili poligloti, znali su dva strana jezika: čak 111 CC je znalo dva, 57 CC tri, 22 CC četiri, a 8 CC čak pet stranih jezika. Rekorder, major cc Jan Różycki pseud. Busik je znao sedam jezika. Obučavali su se u oko 30 specijalnosti na kursevima organizovanim u oko 50 tajnih britanskih škola za specijalnu obuku i u poljskim bazama, npr. Centar za obuku br. 10 u Ostuniji (Italija). Radio-operateri i radiomehaničari obučavani su u Centru za obuku Dispečerskog odsijeka Specijalnog štaba Vrhovnog komandanta: u Anstrutheru, kasnije u Auchtertoolu, zatim u Polmontu. Cichociemni nisu bili agenti SOE, oni su bili podređeni samo štabu Domovinske vojske. Prema odredbama Ženevskih konvencija, nije im bilo dozvoljeno da nose uniforme, a u slučaju hapšenja Nijemci ih nisu tretirali kao ratne zarobljenike.

Tokom rata, sve informacije o Cichociemnima bile su strogo povjerljive. Po odobrenju vrhovnog komandanta, 1. juna 1943. godine načelnik VI (Specijalne) Divizije, potpukovnik dipl. Michał Protasewicz izdao je "Uputstvo za vojnike koji se zračnim putem prebacuju u zemlju", u kojem se naglašava – Sve aktivnosti vezane za let u zemlju, bez izuzetka, stroga su vojna tajna. Apsolutno poštovanje ove tajne osnovni je uslov za uspjeh samih letova i cjelokupne akcije avijacije u zemlji, kao i jedini način da se skakačeva porodica zaštiti od represije. Cichociemnima je također bilo zabranjeno kontaktirati svoje porodice nakon dolaska u Poljsku.

U Savez oružane borbe Domovinske vojske u okupiranoj Poljskoj od februara 1942. godine dobrovoljno se prijavilo 2.413 kandidata. Nakon intenzivne obuke, kurseve je završilo 605 kandidata, od kojih je odabrano 579 vojnika, koji su položili zakletvu Cichociemnih i zakletvu Korpusa Domovinske vojske. Od toga je 316 skakača, kasnije nazvanih Cichociemni (u zemlji su zvani pticama ili odbačenima) i 28 kurira zvanih mačići poslano u zemlju. Najmlađi je imao 17, najstariji 54 godine. Najmanje 62 CC je bilo aktivno u predratnom izviđanju u Poljskoj i inostranstvu.

Od 316 Cichociemnih, 102 su umrla tokom rata, od kojih je 9 poginulo u toku leta ili skoka, a 8 je uzelo otrov nakon hapšenja. 95 Cichociemnih je učestvovao u Varšavskom ustanku, od kojih je 18 poginulo, a najmanje 20 ranjeno. Njemački organi represije zatvorili su 31 Cichociemnog u koncentracione logore, 43 lišili života, sovjeti su poslali 83 u gulage, ubili 6, vlasti "Narodne Poljske" zatvorile su 77, osudile 19 na smrt (9 ili 10 je izgubilo život), na kaznu doživotnog zatvora 2, za kaznu dugotrajnog zatvora 22 Cichociemna. Nakon rata 32 je ostalo u izbjeglištvu, čak 59 je moralo pobjeći iz Poljske. Najmanje 64 su se borila kao prokleti vojnici u zemlji, u strukturama NIE, DSZ, WiN, najmanje 12 u antikomunističkim strukturama u egzilu, oko 9 je učestvovalo u tajnim operacijama zapadnih specijalnih službi SIS-a i CIA-e. Posljednji od Cichociemnih, major Aleksander Tarnawski, umro je 4. marta 2022.

221 Cichociemni je odlikovan Ordenom Virtuti Militari, a Križom za hrabrost odlikovani su 595 puta.

Cichociemni su bili preteča poljskih specijalnih snaga, a njihovu tradiciju nastavlja vojna jedinica GROM po imenu Cichociemni padobranci Domovinske vojske. Osim Cichociemnih, poljski padobranci za specijalne zadatke bili su i padobranci Kontinentalne akcije i padobranci „Projekta orao“, koji su djelovali izvan struktura Poljske podzemne države, uz saglasnost poljske vlade kao agenti britanskog SOE (Kontinentalna akcija) ili američkog OSS (Projekt Orao).

Literatura

• Śledziński, Kacper (2012). Cichociemni : elita polskiej dywersji (jezik: poljski) (I izd.). Kraków. ISBN 978-83-240-2191-8. OCLC 826371000.
• Korczyński, Grzegorz (2006). Polskie oddziały specjalne w II wojnie światowej (jezik: poljski). Warszawa: Bellona. ISBN 83-11-10280-5. OCLC 71293224.
• Drogi cichociemnych (jezik: poljski). Warszawa: Bellona. 2008. ISBN 978-83-11-11309-1. OCLC 297678478.