Vinačac (Nevesinje)

Tvrđava Vinačac (Vinčac, Vjenčac, Vinačac, Vjenačac), lokalnih naziva Knežača, Knežak i Grad smještena je iznad grada Nevesinja. U srednjem vijeku tvrđava Vinačac predstavlja vojno središte župe Nevesinje. Pripadala je vlastelinskom rodu Sankovići a u 15. vijeku Kosačama. Prvi put se spominje 24. juna 1435. godine u ugovoru o prijevozu robe koju čine Vlasi Vlahovići do Podborča a kao mjesto čiji bi ljudi mogli da ugroze članove karavana (ab hominibus habitantibus in Vinzaç).^[1]

Pod tvrđavom Vinačcom 10. oktobra 1435. godine je veliki vojvoda Rusaga bosanskoga Stjepan Vukčić Kosača izdao povelju kojom Dubrovčanima potvrđuje ranije privilegije.^[2]

Tvrđava Vinačac spominje se i u poveljama za Stjepana Vukčića Kosaču 1444 (Vnizats uniuesegno, castello e contato); 1448 (castrum Bentschez) i 1454 (civitate Vinencaz cum castris et pertinentiis suis).^[3] Tvrđava Vinačac je potpuno nepoznata arheološkoj stručnoj javnosti.

Reference uredi

^ „Vochsa Stagneuich et Vlatchus Dobraseuich} vlachi Vlachouich voiuode Radossaui ad meliustenendem super se et omnia cuiuslibet ipsorum bona promiserunt et se obligauerunt Radoe Jagodich et Miglien Pliesich presentibus et contentatibus ad omnem voluntatem ipsorum de Ragusio sub Boraç portare salmas decem et septem salis sine ulla dilacione vel staligio fiendo in aliqua [23r] parte sui viagii saluas et securas a quacunque persona et quocunque periculo occurrente et occurere valente et ab hominibus habitantibus in Vinzaç saluo quod a potenti exercitu qui sibi vi dictum sal acciperet et dictas salmas XVII cum integritate et sine ulla dimunitione sub Boraç dare et consignare dicto Miglien. Et hoc precio et mercato pro quilibet soluere dictam gabellam aliarum decem et septem salmarum salis quod dicti Radoe et Miglien hic in Ragusio dare soluere et consignare promiserunt ipsis Vochse et Vlatcho pro eorum mercede dictarum aliarum XVII salmarum ferendarum sub Boraç ut supra. Quod totum sal dicti vlachi confessi fuerunt habuisse et recepisse a dicti Radoe et Miglien et portare promiserunt ut supra alioquam ultra emendationem damni et interesse dictorum Radoe et Miglien volunt ipsi vlachi obligati esse voiuode Radossauo de ducatorum auri centum nisi attenderent ut supra. Que omnia et singula suprascripta dicte partes simul et vicissim firma et rata habere promiserunt super se, se et omnia cuiuslibet ipsorum bona [23v]” (24. juni 1435. godine), Državni arhiv u Dubrovniku, Serija: Diversa Notariae, Svezak: XX, Folije: 23recto-23 verso.
^ „Va ime otca i sina i svetago duha Ми господин велики воевода русага босанскога и к тому Стјепан син и насљедник многопочтенога поменутја родитеља ми славнога господина кнеза Вукца Хранића, милостју Божиом велики војевода русаго босанскога и к тому. И зато ја велики војевода господин Стјепан дају на видијеније всаком чловеку малому и великому прјед кога се изнесе сеи записание на ше отворено али пред прјесвјетлим господином цесаром Римсцијем и кралем Угарсцјем али пред царем Турсцјем а или пред краља Босанскога а или инога Бошнанина а или пред господина Српскога а или Латинина а или ине врсте чловјека ... имавше свјет и циел зговор с ближиками и са изабрањеми властели госпоцтва ми створи милост госпоцтво ми да е видимо всем свјету како згора реченом граду Дубровнику кнезу и властелом и всои опкини Дубровачкои по сиех наших листјех и повељах за них срчанство потврдисмо им ... И се писа се и сврши в љета рождства Христова -Ч- (1000) и -У- (400) и -Л- (30) и -Е- (5) љето мисеца октебра 10 дан на Невесињу под градом Вјеначцем на Невесињу а уписа дијак Влатко” (10.10. 1435), Љубомир Стојановић, Старе српске повеље и писма, I/2, Српска краљевска академија, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Прво одељење, Споменици на српском језику 24, Београд – Београд-Сремски Карловци 1934, 35-41.
^ Михаило Динић, Земље херцега Светога Саве, Глас Српске академије наука и уметности 182, Београд 1940, 182.

Literatura uredi

Ljubomir Stojanović, Старе српске повеље и писма, I/2, Српска краљевска академија, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Прво одељење, Споменици на српском језику 24, Београд – Београд-Сремски Карловци 1934.
Mihailo Dinić, Земље херцега Светога Саве, Глас Српске академије наука и уметности 182, Београд 1940.
Marko Vego, Naselja srednjevjekovne bosanske države, Svjetlost, Sarajevo 1957.
Obnavlja se Vjenčac – grad Herceg Stefana u Nevesinju [1]
Nevesinjske priče: Hram Sv. velikomučenika Georgija na Vjenčacu [2]^{[mrtav link]}

[1] „Vochsa Stagneuich et Vlatchus Dobraseuich} vlachi Vlachouich voiuode Radossaui ad meliustenendem super se et omnia cuiuslibet ipsorum bona promiserunt et se obligauerunt Radoe Jagodich et Miglien Pliesich presentibus et contentatibus ad omnem voluntatem ipsorum de Ragusio sub Boraç portare salmas decem et septem salis sine ulla dilacione vel staligio fiendo in aliqua [23r] parte sui viagii saluas et securas a quacunque persona et quocunque periculo occurrente et occurere valente et ab hominibus habitantibus in Vinzaç saluo quod a potenti exercitu qui sibi vi dictum sal acciperet et dictas salmas XVII cum integritate et sine ulla dimunitione sub Boraç dare et consignare dicto Miglien. Et hoc precio et mercato pro quilibet soluere dictam gabellam aliarum decem et septem salmarum salis quod dicti Radoe et Miglien hic in Ragusio dare soluere et consignare promiserunt ipsis Vochse et Vlatcho pro eorum mercede dictarum aliarum XVII salmarum ferendarum sub Boraç ut supra. Quod totum sal dicti vlachi confessi fuerunt habuisse et recepisse a dicti Radoe et Miglien et portare promiserunt ut supra alioquam ultra emendationem damni et interesse dictorum Radoe et Miglien volunt ipsi vlachi obligati esse voiuode Radossauo de ducatorum auri centum nisi attenderent ut supra. Que omnia et singula suprascripta dicte partes simul et vicissim firma et rata habere promiserunt super se, se et omnia cuiuslibet ipsorum bona [23v]” (24. juni 1435. godine), Državni arhiv u Dubrovniku, Serija: Diversa Notariae, Svezak: XX, Folije: 23recto-23 verso.

[2] „Va ime otca i sina i svetago duha Ми господин велики воевода русага босанскога и к тому Стјепан син и насљедник многопочтенога поменутја родитеља ми славнога господина кнеза Вукца Хранића, милостју Божиом велики војевода русаго босанскога и к тому. И зато ја велики војевода господин Стјепан дају на видијеније всаком чловеку малому и великому прјед кога се изнесе сеи записание на ше отворено али пред прјесвјетлим господином цесаром Римсцијем и кралем Угарсцјем али пред царем Турсцјем а или пред краља Босанскога а или инога Бошнанина а или пред господина Српскога а или Латинина а или ине врсте чловјека ... имавше свјет и циел зговор с ближиками и са изабрањеми властели госпоцтва ми створи милост госпоцтво ми да е видимо всем свјету како згора реченом граду Дубровнику кнезу и властелом и всои опкини Дубровачкои по сиех наших листјех и повељах за них срчанство потврдисмо им ... И се писа се и сврши в љета рождства Христова -Ч- (1000) и -У- (400) и -Л- (30) и -Е- (5) љето мисеца октебра 10 дан на Невесињу под градом Вјеначцем на Невесињу а уписа дијак Влатко” (10.10. 1435), Љубомир Стојановић, Старе српске повеље и писма, I/2, Српска краљевска академија, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Прво одељење, Споменици на српском језику 24, Београд – Београд-Сремски Карловци 1934, 35-41.

[3] Михаило Динић, Земље херцега Светога Саве, Глас Српске академије наука и уметности 182, Београд 1940, 182.

[1]

[2]

[3]