Razlika između izmjena na stranici "Giordano Bruno"

Dodan 13.131 bajt ,  prije 12 godina
nema sažetka izmjene
m (robot Dodaje: lt:Giordano Bruno)
[[vo:Giordano Bruno]]
[[zh:焦爾達諾·布魯諾]]
 
Čitava renesansa odvjala se u napetosti između okultizma i nauke, mističnog i iskustvenog. Razlog je u tome što ljudi renesanse nikako nisu bili bezbožnici, a još manje borci protiv hrišćanske vere. Oni nisu hteli da odbace, već naprotiv, nastojali su da duboko promisle nasleđeni hrišćanski svet. Nasuprot savremenim interpretacijskim predrasudama po kojima je renasansa izraz grozničave čežnje za novim svetom izvan stega vere, poučeni istorijskim iskustvom, pre bismo mogli reći da je renesansa nastala kao izraz krize hrišćanskhi vrednosti, i to prvenstveno kao napor i potreba da se obnovi izvorna snaga Hristove poruke. Otuda i sva ona snaga i polet potonje reformacije. Kritika srednjovekovnog zatvorenog sveta i njegove metafizike unutar renesanse izazivala je nedoumicu oko toga šta je zaista moguće, a šta ne, gde su i postoje li uopšte granice ljudskih moći. Pitanja koja su se postavljala nisu imala unapred zadate okvire, jer jednostavno nisu postojali jasni kriterijum istine, i zato je bilo moguće da se verovanje u magiju i vradžbinu prošire čak i u većoj meri nego što je to bilo u srednjem veku.
ĐORDANO BRUNO
 
"Pocetak, sredina i kraj rodjenja, rasta i savršenstva svega što vidimo sastoje se od suprotnosti, postoje u suprotnostima i usmereni su prema suprotnostima i bez obzira sta suprotnost jeste postoje akcija i reakcija, postoji kretanje, razlicitost, mnogostrukost i red, postoje stepeni, postoji niz stvari i njihova promenljivost".
Đordano Bruno (1548-1600.)
Đordano Bruno, itlijanski filozof, astronom i matematičar, bio je sholastičar. U desetoj godini je poslat u školu u Napulj a u petnaestoj u dominikanski manastir, gde je dobio ime Đordano. Odmah se pobunio protiv sveštenika koji, kako je rekao: "pokusavaju da me odvuku od vrednijih i uzvisenijih razmisljanja, da moj duh okuju lancima i da od slobodnog čoveka u sluzbi vrlina stvore od mene roba jadnog i glupog sistema prevare". Uskoro je Đordano nabavio primerak Kopernikove knjige. U 24. godini napisao je komediju u kojoj daje plastičnu sliku izopacenosti koja ga okruzuje. Odmah je optužen za jeres. pošto nije mogao da prihvati hrišćanske kontradikcije (npr. da je moguće proždreti Tvorca svemira u jednom komadu hleba,...), pobegao je iz manastira i počeo lutanje koje je potrajalo petnaest godina. Izjavio je da se bori protiv onoga u šta se sveštenici pretvaraju da veruju. Za njega su najvažniji pojmovi bili razum i slobodno istraživanje. Smatrao je da se svemir sastoji iz mnoštva svetova i da je sva priroda živa i oduhovljena. Poznata je njegova panteistička misao: „Priroda je Bog, odnosno božanska moć koja se javlja u svim stvarima“. Bog nije izvan sveta nego je transcedentalan, on je duša svemira, sila koja je u svemu prisutna. Đordano Bruno je smatrao da je svet beskonačan i da se sastoji od mnoštva monada koji su centri sila. Čovek je deo svetske celine i sam gradi svoj život i sreću na svoj način i samostalno.
Pobegao je u Francusku. Tamo stice naziv doktora teologije. Kao vanredni profesor ima mogućnost da živi u Parizu i da deo vremena posveti pisanju. U trideset i petoj godini je otišao je u Englesku. Kraljica Elizabeta je bila oduševljena njegovim delima. U Oksfordu Đordano drži predavanja o besmrtnosti duše, o doktrini reinkarnacije kao i o Kopernikovoj teoriji. Tamo je predavao na Oksfordu. ." Međutim i tom institucijom su rukovodili sveštenici. Otkrio je da ne podučavaju ničem značajnom, već samo nemogućem i škodljivom. Đordano kaže da se Svemir sastoji od beskrajnog broja solarnih sistema, od kojih svaki ima svoje sunce i planete. Ta sunca, kaže on, svetle sopstvenim sjajem a planete zrače odbijenu svetlost. To nije bila jedina dogma koju je osporio. "Priroda je živa jedinka živih jedinki a u svakoj od njih postoji snaga celine. Priroda se, zato, ne sme posmatrati kao stvorena. Oksford je nazivao „udovicom istinskog učenja“. Proteran je iz Engleske, jer su ga smatrali za opasnog čoveka. Po povratku u Pariz Bruno objavljuje 120 teza u kojima upozorava Francuze na opasnost slepe vere i traži od njih da se klanjaju samo pred istinom. U Parizu, na koledžu, želi da demonstrira svojim kolegama nova saznanja. Ali, predavanje se pretvara u nemire, kolege i studenti zahtevaju povlačenje teza, što je za Bruna povod za nastavak lutanja. Nastaje veliki broj novih spisa, među kojima knjiga o neizmernosti kosmosa. Zemlja ne samo da nije centar univerzuma, nego nije ni jedinstvena. Život može postojati širom svemira, a ovi stavovi ne mogu se uskladiti sa hrišćanskom teologijom. Naravno tako nešto ni tamo nisu prihvatili. Odlazi u Nemačku da obidje nekoliko univerzitetskih gradova, ali nailazi na neprijateljski stav. U Frankfurtu ga opisuju kao "čoveka široke inteligencije, dobro upoznatog sa svim naukama, ali bez traga vere u sebi." U periodu dok je bežao po Evropi nastalo je i njegovo najznačajnije delo „O uzroku, počelu i jednom“. Na kraju se vratio u Italiju.
Prema Brunu, samo je neograničen svet, dostojan nesagledivog Boga-Tvorca. U tome se ogleda njegov pantezam koji kaže da je „priroda ili Bog sam božanska moć koja se javlja u svim stvarima“. U okviru apsolutnog i jedinog Boga ispoljavaju se dve supstancije: jedna je delatna, a druga trpi delanje. Prva je „duša sveta“, a druga materije. Utoloko je Bog imanentan (a ne nadređen) prirodi, on je prisutan svuda, pri čemu se to mistično središte sveta može spoznati isključivanjem duše iz iskušenja svakodnevnog života. mešajući filozofiju, prirodne nauke i magijski misticizam, Bruno uvek ostaje racionalista jer isključuje „saznanje srca“ i odbacuje Otkrovenje. Poznata dela:"O uzroku, principu i jednom", "O beskrajnosti, univerzumu i svetovima", "O monadi, broju i figuri".Ovi spisi radikalnog kosmologičara ne ostaju bez posledica. Đordano Bruno postaje sve opasniji gost, kome samo najhrabriji savremeni naučnici pružaju utočište.
Bio je panteista, odnosno ateista. Bio je ljubitelj prirode. Zamarali su ga manastiri. Sabraći sveštenicima je govorio da izadju iz svojih tamnica i da izadju na svetlo da vide šume, potoke, livade. Takodje im je govorio da bace svoje brojanice i krstove, da izadju i da beru cveće, da se mešaju sa drugim ljudima i da se ožene i da treba da imaju decu i da uživaju u večnom čudu života. Na sajmu u Frankfurtu srece dvojicu italijanskih knjizara. Oni odnose u Veneciju nekoliko njegovih knjiga. Knjige privlace paznju mladog venecijanskog plemica, Đovanija Moceniga, koji je služio kao jedan od agenata inkvizicije. On pise Brunu, poziva ga u Veneciju i obecava mu pomoc u radu. Bruno prihvata poziv ne videci zamku. Mladi plemic zahteva da ga Bruno nauci "tajnama magije". Bruno objasnjava da je filozof. Sledeceg dana Mocenigo salje inkviziciji optuzbu protiv Bruna, koga odmah odvode u tamnicu. Bilo je to 22. maja 1592. Mocenigo ga optuzuje za ucenje da Zemlja nije centar Svemira vec samo jedna od planeta koje kruze oko Sunca. On ga optuzuje i za neprihvatanje crkvenih dogmi. Uhapšen je zbog propovedanja da osim ovog postoje i drugi svetovi, da Priroda nije istrošila svu svoju energiju, na ovo zrno peska, zvano Zemlja, da su mnoge zvezde koje se okreću oko Sunca. Posto su optuzbe predocene inkviziciji Bruno u detalje razvija svoja ucenja. Verovao je u kružno kretanje planeta i u heliocentrični sistem. Verovao je da ovaj svet nadahnjuje inteligentna duša-uzrok oblika, ali ne i materije, da ona živi u svim stvarima, čak i u onima koje deluju kao da nisu žive, da je sve spremno da bude uređeno, da je materija majka oblika, a zatim i njihov grob, da materija i duša stvari, zajedno, čine Boga. Bog za Bruna nije bio osoba, već univerzalni princip. Kada ga inkvizitor upozorava na ozbiljne posledice koje ga ocekuju ako se ne odrekne svojih stavova, Bruno cuti. U naredna dva meseca Bruna je u tamnici inkvizicija podvrgla najtezim mucenjima. U Rim ga dovode 23. februara 1593. Tamo u mracnoj tamnici ostaje zatocen sedam godina. U tamnici mu nisu bile dizvoljene knjige, niti papir i olovka. Ekskomuniciran je i osudjen od strane katoličke crkve. Osnovna optužba je bila da „propoveda i uči nauku o beskonačnosti svemira i mnoštvu svetova“. Ponudjena mu je sloboda ,ako porekne ono što je rekao, on to naravno nije učinio. Ponovo ga izvode pred sud inkvizicije 21. decembra 1599. i opet mu traze da se odrekne svog ucenja. Uprkos sedam godina tamnice i mucenja Bruno ponavlja da se "ne bi ni usudio niti pristao da se odrekne svojih stavova". Papa 20. januara 1600. naredjuje da Bruna predaju inkviziciji. Izvode ga pred sud gde slusa presudu a zatim ga upucuju u zatvor za osudjene na smrt uz uobicajenu napomenu da ima da bude pogubljen bez prolivanja krvi, sto znaci spaljen na lomaci.Onima koji su mu izrekli presudu rekao je: „Sa većim strahom vi mi izričete presudu nego što je ja primam“. Bio je dovoljnio velik čovek da zna da prava religija neće narušiti radost življenja, dovoljno velik da zna da istraživanje nije greh, da prava istina nije skrivena u misterijama vere, da su sloboda i potreba isto, da je dobro i zlo relativan pojam. Nije očekivao nagradu za svoj postupak, na drugom svetu ili nešto slično. Kao svoju nagradu je očekivao večno ništavilo. Smrt je za njega bila beskrajni svršetak, ništa više od spavanja bez sna, noć bez zore, ništa sem pepela koji sveštenik rasipa, a vetar oduva, pomešanog sa zemljom i zgaženog pod nogama ljudi i zveri.
Bruno definitivno nije bio osoba koja je samo pričala. Iako još nije izmišljen durbin, on je bio prvi naučnik koji je izračunao eliptični oblik planeternih orbita i dokazao da brzina putanje planeta zavisi od njihove udaljenosti od Sunca. Osim toga dve stotine godina pre otkrića Urana pretpostavlja da iza Saturna postoji još nekoliko planeta. I dokaz širenja osovina Zemlje je zasluga ovog naučnika. Decenijama pre Galilea Galileja, otpadnički dominikanski monah udara temelje modernoj fizičkoj slici sveta. Po Brunovom mišljenju, hrišćanstvo, koje je provincijalno, ne razume kosmos. Stvaranje sveta je prirodni proces koju oblikuje božanska energija večite materije. Jetkim rečima Bruno se u "Proterivanju pobedonosne zveri" podsmeva ličnosti izbavitelja kao šarlatana koji je poslat na Zemlju da bi pomutio razum ljudi.
Cela Evropa je drhtala pred tim jednim misliocem, osećali su se ugroženo zbog njegovog postojanja. Kao propovednik novog vremena, probuđenog duha i istinske slobode misli, svoju filozofiju je nalazio za onu koja otvarajući sva čula pruža čoveku blaženstvo koje je moguće imati, "budući da ga oslobađa od nezaježljive brige za zadovoljstvima i slepih osećanja bola, pomaže mu da uživa u sadašnjem stanju i da više ne strahuje nego što se nada budućnosti."
I dalje aktuelno stanovište rimske katoličke crkve prema Brunu može se naći u novom izdanju Katoličke enciklopedije , gde uz detaljno naznačavanje Brunovih stavova koji su u protivrečnosti sa crkvenim dogmama, njegovih teoloških grešaka zbog kojih je osuđen, napominje se da "njegova razmišljanja o religijskim istinama su bila razmišljanja racionaliste", i da "lično on nije uspeo išta da oseti od životne važnosti hrišćanstva kao religijskog sistema." Njegovi spisi se i dalje nalaze na vatikanskoj listi zabranjenih, za razliku od Galilejevih prema kome je crkva priznala sopstvenu grešku, iako tek 1992. godine. Đordano Bruno je prvi objavio onu revolucionarnu izjavu:Bog da,crkva ne!
Nisam se direktno dotakla reči etike u radu. Et ika je prilično relativan pojam, ovim esejom sam verovatno uspela to i da prikažem. Sa današnje tačke gledišta Brunovo ponašanje je bilo potpuno etično, branio je istinu. Ali u to vreme to svakako nije bilo etično. Tada je bilo poželjno verovati u Boga i ne razmišljati mnogo. Sa ove vremenske distance, sveštenici koji su ga osudili nisu samo nezainteresovani da saznaju istinu, nego su i zli zbog nedozvoljavanja da se otkrije istina, a pogotovo zbog spaljivanja i mučenja. Ipak u Brunovo vreme, on je bio iznenađenje. Crkva je predstavljala autoritet veći nego danas neka naučna institucija, običan čovek tada nije mogao da prihvati osobu koja ne poštuje njegov najviši autoritet, a to je crkva koja je predstavljala Boga. Mada, i to je diskutabilno, koliko su ljudi stvarno poštovali crkvu i duboko verovali u njene dogme, a koliko su zapravo bili opterećeni strahom od Boga, koji im je usađivan tokom celog života. Moguće je da su oni duboko u sebi shvatali da je Bruno u pravu, ali su iz nekog straha od večne patnje to potiskivali negde... Da li je to bilo etično? U vreme kada je postupak kao Brunov mogao biti osuđen ne samo fizičkom smrću, nego, po njihovom verovanju, i večnom patnjom... Ne možemo ih kriviti. Ljudi čuvaju vlastiti život, tada kao i sada. A za Đordana, možemo samo reći da je bio genije i heroj koji je za nauku nešto slično što Isus za Hrišćanstvo. Mučen, ali se do kraja nije pokajao i ostao je večno zapamćen i poštovan.
Anonimni korisnik