Ostaje nerazjašnjeno ko je izumio prvi telefon, pošto su [[Antonio Meucci]], [[Philipp Reis]], [[Alexander Graham Bell]] i ostali – svi kandidati za ovu titulu. Važno je zapamtiti da ne postoji nešto poput "jedinstvenog izumitelja telefona". Stanje telefonije kakvo imamo danas je rezultat rada mnogih ruku, od kojih je svaka pomoć bila veoma vrijedna.
Bežične telefone prvi je izumio [[Teri Pall]] 1965. godine. Oni se sastoje od bazne stanice, koja je kablovima spojena s fiksnom telefonijom, i slušalice, koja je radiotalasima spojena s tom baznom stanicom. To korisnicima dozvoljava da nose slušalicu bez bazne stanice u okviru dosega te bazne stanice. Baznim stanicama je potreban napon da bi komunicirale sa prenosnom slušalicom, tako da bežični telefoni u principu ne funkcionišu pri nestanku struje. Bežični telefoni u početku su koristili frekvenciju od 1,7 MHz za komunikaciju baze sa slušalicom. Da bi se poboljšao kvalitet i prevazišli problemi ograničenosti dosega, ovo je kasnije promijenjeno tako da se koristi FM na višim frekvencijama (49 MHz, 900 MHz, 2,4 GHz i 5,8 GHz). Telefoni koji rade na frekvenciji od 2,4 GHz se često miješaju s određenim bežičnim mrežnim protokolima (802,11 b/g) jer koriste istu frekvenciju. Danas je doseg bežičnih telefona obično par stotina metara.
