Razlika između verzija stranice "Telefon"

'''Telefon''' (iz [[Grčki jezik|grčkog]]: ''têle'', = udaljen i ''phoné'', = glas) jejest uređaj za [[Komunikacije|komunikaciju]] na daljinu, koji se koristi tako što prima i prenosi zvuk (uglavnom ljudski glas) sas jednog mjesta na drugo i obratno. Većina telefona radi tako što prenosi električni signal prekoposredstvom složenog sistema telefonskih mreža, koji dozvoljava komunikaciju skoro bilo kojeg korisnika telefona sas skorogotovo bilo kojim drugim.

Postoje tri osnovna načina kojim se neki korisnik telefona povezuje na telefonsku mrežu: tradicionalni (fiksni telefon), koji je povezan kablovima sas jednom određenom fizičkom lokacijom; bežični i radio telefoniradiotelefoni, koji koriste ili analogne ili digitalne signale; satelitski telefoni, koji koriste telekomunikacionetelekomunikacijske satelite;, i VoIP veze (iz engleskog {{en|Voice over IP}}, što znači Glas"glas preko [[Internetinternet]] protokola"), koje se koriste Internetinternetskom vezom. Između krajnjih korisnika, povezivanje se može vršiti preko optičkog vlakna, mikro-talasamikrotalasa, satelitske veze ili kombinacijom ovih. Doskora, kad bi se reklo "telefon", uglavnom bi se mislilo na fiksni telefon. Bežični i mobilni telefoni su sada su ustaljeni širom svijeta, pri čemu se od mobilnih telefona čak očekuje da će na kraju potpuno zamijeniti "tradicionalne", fiksne telefone. Za razliku od mobilnih telefona, bežični se uglavnom smatraju "fiksnim" telefonima, jer imaju domet uglavnom od nekoliko metara ili nekoliko desetinadesetaka metara i uglavnom se povezuju na baznu stanicu, koja je potom povezana kablovima na fiksnu telefoniju.

Ostaje nerazjašnjeno ko je izumio prvi telefon, pošto su [[Antonio Meucci]], [[Philipp Reis]], [[Alexander Graham Bell]] i ostali -– svi kandidati za ovu titulu. Važno je zapamtiti da ne postoji nešto poput "jedinstvenog izumitelja telefona". Stanje telefonije kakvo imamo danas je rezultat rada mnogih ruku, od kojih je svaka pomoć bila veoma vrijedna.

Bežične telefone prvi je prvi izumio [[Teri Pall]], [[1965]]. godine. Oni se sastoje od bazne stanice, koja je kablovima spojena sas fiksnom telefonijom, i slušalice, koja je radio talasimaradiotalasima spojena sas ovomtom baznom stanicom. To korisnicima dozvoljava da nose slušalicu bez bazne stanice, u okviru dosega ovete bazne stanice. Baznim stanicama je potreban napon da bi komunicirale sa prenosnom slušalicom, tako da bežični telefoni u principu ne funkcionišu pri nestanku struje. Bežični telefoni su u početku su koristili frekvenciju od 1.7MHz,7 MHz za komunikaciju baze sa slušalicom. Da bi se poboljšao kvalitet i prevazišli problemi ograničenosti dosega, ovo je kasnije promijenjeno tako da se koristi FM na višim frekvencijama (49 MHz, 900 MHz, 2.,4 GHz i 5.,8 GHz). Telefoni koji rade na frekvenciji od 2.4GHz,4 GHz se često miješaju sas određenim bežičnim mrežnim protokolima (802.11b,11 b/g) jer koriste istu frekvenciju. Danas je doseg bežičnih telefona obično par stotina metara.