Razlika između verzija stranice "Stjepan II Kotromanić"

Za njegove vladavine Bosna je doživjela, do tada, najveću teritorijalnu ekspanziju. Pametnom vladavinom i dobrim diplomatskim vezama uspostavio sve uslove da Tvrtko I Kotromanić napravi od Bosne najjaču samostalnu južnoslavensku državu u historiji poslije Srpskog carstva. Stjepan II Kotromanić je bio pokopan u [[franjevci|franjevačkom]] samostanu u [[Mile|Milama]], kod [[Visoko]]g, [[1353]]. godine.<ref>Boris Nilević (1990). Srpska pravoslavna crkva u Bosni i Hercegovini do obnove Pećke patrijaršije 1557. godine. Veselin Masleša. "фамилије Котроманића. Тој вјери припадао је и његов брат Влади- слав.16 Постоје подаци који говоре да је Стјепан II Котроманић био патарен. Они се налазе у старосрпским црквеним текстовима, гдје се босански бан проклиње ..."</ref>

Velika osvajanja na jugu caru Dušanu Silnom nisu dozvoljavala da dopusti da Bosna već dvije decenije drži srpski [[Hum]], tako da je stalno insistirao kod bana Stjepana da mu taj prostor vrati. Ban Bosne, sa druge strane, je odbijao bilo kakve razgovore, računajući na Dušanovu zauzetost na jugu, tako da je prvo otpočeo sa građenjem utvrde na ušću Neretve, ignorišući Dušanove pritužbe, da bi potom 1349. godine njegove pljačkaške čete opustošile [[Konavle]] i Travuniju sa [[Trebinje]]m i [[Gacko]]m, stigavši do Boke.

Car Dušan [[1350]]. godine priprema svoju vojsku na banovinu Bosnu. Stjepanu je već u početku bilo jasno da se on i njegove snage ne mogu nositi u otvorenoj borbi sa Dušanovim snagama koje su osvojile ogromne djelove Bizanta, tako da se on odlučio za jednu drugu vrstu taktike. Njegov plan je bio da se povlači pred Dušanom i da ga na teškom i nepristupačnom terenu izmori stalnim napadima i slomi iznenadnim protivudarom. Međutim Dušan je bio vojskovođa, ali i političar, tako da je sa napredovanjem kroz Bosnu na svoju stranu privlačio i lokalnu vlastelu, pa je Stjepan uskoro ostao bez podrške i trupa, a njegova prijestolnica,[[Bobovac]], našla se pod pasivnom opsadom, pošto Dušan nije uspeo da ga zauzme na juriš. Dušan je dio vojske ostavio da blokira grad, deo je poslao ka Cetini i Krki, a sam se sa preostalim dijelom trupa uputio u Hum, nadajući se da će Stjepan II ponuditi pregovore. Međutim u trenutku dok su njegove trupe kontrolisale veći dio banovine Bosne, bizantijske snage su napale južne granice Srpskog carstva, tako da je on odmah povukao svoje snage i krenuo ka jugu, tako da je Stjepan i pored očigledno bezizlazne situacije i praktično izgubljenog rata uspio da sačuva svoju državu. Car Dušan je poslije ovoga pokušao da ženidbom svog sina [[Stefan Uroš V|Uroša]] sa Stjepanovom kćerkom [[Elizabeta Kotromanić|Elizabetom]], kasnijom suprugom Ludovika , povrati [[Hum]] kao njen [[miraz]], ali je ban odbio ovu ponudu.