Razlika između verzija stranice "Vaso Pelagić"

[pregledana izmjena][nepregledana izmjena]
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
m Banja Luci -> Banjoj Luci
Додатак
Red 1:
{{Nedostaju izvori}}
[[Datoteka:Vasa Pelagic.jpg|mini|desno]]
'''<span lang="sr" dir="ltr">Vaso Pelagić</span>''' <span lang="sr" dir="ltr">([[Gornji Žabar]], [[1838]]. - Požarevac, [[1899]].): Revolucionar i publicist. Kao upravitelj Bogoslovije u Banjoj Luci zbog širenja nacionalnih ideja protjeran je od strane [[Osnmanlije|turskih]] vlasti, a zbog učestvovanja u bh. ustanku [[1875]]. godine [[austrija|austrijske]] vlasti ga interniraju [[1876]]. Za razliku od ostalih relevantnih učesnika ustanka, koji su favorizirali njegovu nacionalno-političku dimenziju, spajanje [[Bosna i Hercegovina|BiH]] sa [[Srbija|Srbijom]] i [[Crna Gora|Crnom Gorom]], Pelagić je inzistirao na njegovoj socijalno-oslobodilačkoj dimenziji. Nakon internacije, odlazi u Srbiju i organizira prve proslave Prvog maja. Ovaj rani propagator socijalističke ideje iza sebe je ostavio djela Historiju bosanskohercegovačke bune, Odgovor na četiri društvena pitanja, Umovanje zdravog razuma i mnoga druga. Posljednje godine života proveo je u [[zatvor]]u u [[Požarevac|Požarevcu]].</span>
 
{{commonscat|Vaso Pelagić}}
'''Биографија'''
 
<nowiki> </nowiki>Син српске породице средње класе, Пелагић је образован у средњим школама у Сарајеву и Гранде ецоле у ​​Београду, дипломирао на Богословском факултету 1857.1860. је радио као наставник у Брчком, где је основао српску читаоницу, једну од првих у Босни. Одатле, преко Београда, отишао је у Русију за своје студије постдипломских. На Московском државном универзитету, похађао предавања о политичким питањима са којима се суочавају,лекове и историју медицине, од 1863. до 1865. године се вратио у Босну, где је служио у Бања Луци, као архимандрит и ректор новоосноване српске Богословије. Тамо је проповедао прогресивне идеје и учио гимнастику. Његов поглед на свет је у великој мери под утицајем не само руских револуционар демократа, али је пад од вазала и притока држава Османског царства.
 
Замишљено по ономе што је видео као понижење свог завичаја од стране турских султана, а касније хабсбуршких монарха, Пелагић се родила идеја о обнављању духа својих земљака развојем својих физичких и моралних сила кроз праксу гимнастике. Писао је памфлете и књиге које је окупио своју студију о ставовима према древној исхрани, вежбању и хигијени, и те коришћењу природних метода за лечење болести. Он је такође објаснио принципе физикалне терапије и његов ''Народни лекар'' се сматра првом српском књигом о спортској медицини. Млади гимнастичари би себе сматрали члановима неке врсте савеза за еманципацију своје домовине. Овај националистички дух је негован у великој мери од стране списатеља Пелагића.
 
'''Егзилу у Малој Азији'''
 
<nowiki> </nowiki>Власти коначно схватају Пелагића у циљу успостављања Јединствене Србије,и да је његова школа политички и либерални клуб. Сукоб је довео до затварања Богословије 1869. и хапшења Пелагића на основу (између осталих оптужби) да је предавао гимнастику. За Турке, гимнастика се очигледно чинила слична војним вежбама. Држан је у заточеништву полу-сукцсесивно у резиденцији Митрополита у Сарајеву, он је коначно осуђен на изгнанство и дугогодишњи затвор.
 
Провео је више од две године у притвору, прво је одведен из затвора у Сарајеву на северозапад Анадолије,гдје је сада Турска. Из Троје је пребачен у Баликесир у Мармара региону, затим је враћен на северозападни Анадолију, али овај пут у Бурси, и коначно на крају у Кутахии,где је провео нешто више од годину дана. Уз помоћ српског (Филип Христић) и руског (Николај Павлович Игнатиев) амбасадора у Цариграду, Пелагић је успео у свом бекству и достигао Србију 1871. где је помагао у организацији Српског либералног покрета младих, познат као омладина, а затим је успиео довести свој конгрес у Вршцу. Одатле је отишао на Цетиње и помагао у организацији Дружење за Ослобођење и Уједињене српства, српског удружења за ослобођење и уједињење. Тамо је дошао у сукоб са кнезом Црне Горе Николом I, који није желео да угрози своје односе са Русијом и другим царствима.1872. је напустио Цетиње и отишао за Нови Сад, Грац, Праг,Трст и Цирих. По повратку, он је одлучио да јавно одбаци своју монашку титулу архимандрит и у српском либералном часопису Застава 29. априла (17. по јулијанском календару) 1873. године је објавио своју одлуку. Од тада је постао један од најпознатијих дисидената и активиста антиклерикалан на Балкану .{{commonscat|Vaso Pelagić}}
 
{{DEFAULTSORT:Pelagić, Vaso}}