Hife gljivice roda Penicillium
Ćelije gljivnih hifa
1 – Zid hife
2 – Pregrada (septa)
3 – Mitohondrija
4 – Vakuola
5 – Ergosterolni kristal
6 – Ribosom
7 – Nukleus
8 – Endoplazmatski retikulum
9 – Lipidno tijelo
10 – Plazmamembrana
11 – Vršno tijelo
12 – Golgijev aparat
Hife na paradajznoj kaši
Konidije na konidioforama

Hifa (grč. ὑφή – hufḗ = mreža) je duga, razgranata i končasta struktura gljiva, oomiceta ili aktinobakterija.[1] U većini gljiva hife su glavni način vegetativnog rasta i skupno se nazivaju micelij.

StrukturaUredi

Hifa se sastoji od jedne ili više ćelija okruženih cjevastim ćelijskim zidom. U većini gljiva, hife su podeljene u ćelije unutrašnjim poprečnim zidovima koji se nazivaju "septe". Septe su obično perforirane porama, dovoljno velikim da ribosomi, mitohondrije i ponekad ćelijsko jedro prolazi između ćelija. Glavni strukturni polimer u gljivičnm ćelijama je obično hitin, za razliku od biljaka i oomiceta koji imaju celulozne ćelijske zidove. Neke gljive imaju hife bez septi (aseptatne).

Prosječni prečnik hifa je oko 4–6 µm.[2]

RastUredi

Hife rastu vrhovima. Vrhovi rastu tako da ćelijski zidovi se proširuju vanjske komponente, njihovom polimerizacijom, te unutrašnjom proizvodnjom nove ćelijske membrane.[3] Vršno tijelo je unutarćelijska organela povezana s rastom vrhova. Sastoji se od agregacije vezikula vezanih za membranu koje sadrže komponente ćelijskog zida. Ono je dio endomembranskog sistema gljiva, drži i oslobađa vezikule koje dobija od Golgijevog aparata. Ove vezikule putuju do ćelijske membrane kroz citoskelet i oslobađaju njihov sadržaj (uključujući razne proteine bogate cisteinom, uključujući i cerato-platanin i hidrofobin),[4][5] vanćelijskim procesom zvanim egzocitoza, gdje se potom može transportirati tamo gdje je potrebno. Vezikulske membrane doprinose rastu ćelijske membrane dok njihov sadržaj formira novi ćelijski zid. Vršno tijelo se kreće duž vrha hifnog lanca i ostvaruje vršni rast i razgranavanje; apikalna brzina rasta hifnih niti paralelna je i regulirana je gibanjem vršnog tijela.[6]

Kako se hifa proširuje, septa se može formirati iza rastućeg vrha kako bi se svaka hifa podijelila na pojedinačne ćelije. Hife se mogu granati bifurkacijom sve više vrhova ili pojavom novog vrha natične hife.

TipoviUredi

Klasifikacija prema septamaUredi

  • Septatne (sa pregradama)
  • Aseptatne ili cenocitne (bez septi)
  • Pseudohife razlikuju se od pravih hifa po načinu rasta, relativnoj krhkosti i nedostatku citoplazmatskih veze između ćelija.
    • Kvasac, naprimjer, može tvoriti pseudohife.[9] One su rezultat svojevrsnog nepotpunog pupanja, gde se ćelije izdužuju, ali posle deljenja ostaju vezane. Neki kvasci mogu tvoriti i prave septatne hife.[10]

Klasifikacija prema ćelijskom zidu i sveukupnom oblikuUredi

Karakteristike hifa mogu biti važne u klasifikaciji gljiva. U taksonomiji bazidiomiceta ( Basidiomycota), hife koje čine plodno tijelo mogu se identificirati kao generativne, skeletne ili vezivne.[11]

  • Generativne hife su relativno nediferencirane i mogu razviti reproduktivne strukture. Obično su tankih zidova, povremeno se razvijaju blago zadebljali zidovi, obično imaju česte septe, a mogu imat, ai i ne moraju stezaljke. Mogu biti ugrađene u sluz ili želatinozne materijale.
  • Skeletne hife imaju dva osnovna tipa. Klasični oblik je sa debelim zidom i vrlo dugim nitima u odnosu na često pregrađivane generativne hife, nerazgranate ili rijetko razgranate, s malo ćelijskog sadržaja. Imaju malo pregrada i nedostaju im spone stezaljki. Fuziformne skeletne hife su drugi oblik skeletnih hifa. Za razliku od tipskih skeletnih hifa, one su u sredini zadebljale i često izrazito širokoke, što im daje fuziformni oblik.
  • Vezivne hife su debelozidne i često razgranate. Zbog mnogih sužavanih grana često podsećaju na jelenje rogove ili opustošena stabla.

Na temelju generativnih, skeletnih i vezivnih tipova, 1932. godine E. J. H. Corner, za hifne sisteme, primijenio je pojmove monomitne, dimitne i trimitne, kako bi poboljšali klasifikaciju polipora..[12][13]

  • Svaka gljiva mora imati generativne hife. Gljiva koja ima samo ovu vrstu, kao i mesnate gljive, poput Agaricales (pečurke), naziva se "monomitskom".
  • Skeletne i vezivne hife daju kožnatim i drvenastim gljivama, poput polipore čvrstu konzistenciju. Ako gljiva sadrži sve tri vrste (primjer: Trametes versicolor), naziva se trimitna.
  • Ako gljiva sadrži generativne hife i samo jedan od druga dva tima, zove se dimitna. U stvari, dimitne gljive gotovo uvijek sadrže generativne i skeletne hife; postoji jedan izuzetan rod, Laetiporus koji ima samo generativne i vezivne hife.

Za gljive koje formiraju fuziformne skeletne hife vezane generativnim hifama kaže se da imaju ""sarkodimitični hifni sistem. Nekoliko gljica formira fuziformne skeletne hife, generativne hife i vezivne hife, a za njih se kaže da imaju sarkotrimitne hifne sisteme. Ove pojmove uveo je E. G. H. Corner, kao kasnije preciziranje, 1966.[14]

Klasifikacija prema refrakcijsom izgleduUredi

Hife su opisane kao sjajne ili "gleoplerozne" ("gleohife") ako im visok lomni indeks pod mikroskopom daje mastan ili zrnast izgled. Te ćelije mogu biti žućkaste ili bistre (hijalin). Mogu se ponekad selektivno obojiti sulfovanilinom ili drugim reagensima. Specijalizirane ćelije zvane cistidije također mogu biti gleoplerozne.[15][16]

Također pogledajteUredi

ReferenceUredi

  1. ^ Madigan M; Martinko J (editors). (2005). Brock Biology of Microorganisms (11th izd.). Prentice Hall. ISBN 0-13-144329-1.
  2. ^ Maheshwari, R. (2016). Fungi: Experimental Methods In Biology, Second Edition. Mycology. CRC Press. str. 3. ISBN 978-1-4398-3904-1.
  3. ^ Gooday, G. W. (1995). "The dynamics of hyphal growth". Mycological Research. 99 (4): 385–389. doi:10.1016/S0953-7562(09)80634-5.
  4. ^ Baccelli, Ivan; Comparini, Cecilia; Bettini, Priscilla P.; Martellini, Federica; Ruocco, Michelina; Pazzagli, Luigia; Bernardi, Rodolfo; Scala, Aniello (1. 2. 2012). "The expression of the cerato-platanin gene is related to hyphal growth and chlamydospores formation in Ceratocystis platani". FEMS Microbiology Letters. 327 (2): 155–163. doi:10.1111/j.1574-6968.2011.02475.x. PMID 22136757. Pristupljeno 30. 12. 2018.
  5. ^ Wösten, Han A.B.; van Wetter, Marie-Anne; Lugones, Luis G.; van der Mei, Henny C.; Busscher, Henk J.; Wessels, Joseph G.H. (28. 1. 1999). "How a fungus escapes the water to grow into the air". Current Biology. 9 (2): 85–88. doi:10.1016/S0960-9822(99)80019-0. PMID 10021365. Pristupljeno 30. 12. 2018.
  6. ^ Steinberg, G (2007). "Hyphal growth: a tale of motors, lipids, and the spitzenkörper". Eukaryotic Cell. 6 (3): 351–360. doi:10.1128/ec.00381-06.
  7. ^ "Mycology Online – Aspergillosis". Arhivirano s originala, 7. 12. 2008. Pristupljeno 10. 12. 2008.
  8. ^ "Infection". Pristupljeno 10. 12. 2008.
  9. ^ "Yeasts". Pristupljeno 10. 12. 2008.
  10. ^ Sudbery, Peter; Gow, Neil; Berman, Judith (2004). "The distinct morphogenic states of Candida albicans". Trends in Microbiology. 12 (7): 317–324. doi:10.1016/j.tim.2004.05.008. PMID 15223059.
  11. ^ "Hyphal System". Illinois Mycological Association. Arhivirano s originala, 14. 10. 2006. Pristupljeno 11. 2. 2007.
  12. ^ Corner EJH (1932). "A Fomes with two systems of hyphae". Trans. Br. Mycol. Soc. 17 (1–2): 51–81. doi:10.1016/S0007-1536(32)80026-4.
  13. ^ Cunningham GH (1954–55). "Taxonomic Problems of some Hymenomycetes". Transactions and Proceedings of the Royal Society of New Zealand. 82: 893–6.
  14. ^ Corner EJH (1966). "Monograph of cantharelloid fungi". Ann. Bot. Mem. 2: 1–255.
  15. ^ See glossary of Meinhard Moser, translated by Simon Plant: Keys to Agarics and Boleti (Roger Phillips 1983) ISBN 0-9508486-0-3.
  16. ^ See section "Microscopic features ..." of 2006 Summer Workshop in Fungal Biology for High School Teachers Archived 2008-06-25 na Wayback Machine, Hibbett lab, Biology Department, Clark University, "Guidelines for collecting and identifying macrofungi (basidiomycetes)".

Vanjski linkoviUredi